Tajne u pet kilograma

TEMA DANA
Bio je to neobičan skup na petom spratu vašingtonskog Centra "Vudrou Vilson" 7. decembra ove godine: oko sedamdeset vremešnih obaveštajnih agenata, diplomata, univerzitetskih profesora i poneki novinar – pretežno muškarci – okupljeni oko te danas tajanstvene teme: Jugoslavija.
Skup su sazvali vladin Nacionalni obaveštajni savet i Centar "Vudrou Vilson" da bi se diskutovalo o "Nacionalnim obaveštajnim procenama" (National Intelligence Estimates – NIE) američke obaveštajne zajednice o tome šta će se dešavati u Jugoslaviji i sa njom od novembra 1948. do oktobra 1990. Profesionalni obaveštajci koriste pojam "procene" za nagađanja zasnovana na znanju i iskustvu.

Trideset četiri originalne procene, dugo klasifikovane kao "poverljive", objavljene su u vezi sa ovom konferencijom koja se zvala "Od `nacionalnog komunizma` do nacionalne propasti/Radovi Američke obaveštajne zajednice na procenama Jugoslavije od 1948 do 1990". Tajne podeljene učesnicima težile su ukupno pet kilograma.

Neki su na konferenciji čuli iznenađujuća otkrića: ispostavilo se da je ono što je tako dugo čuvano kao tobože sveto pismo zapravo skup prilično banalnih, a ponekad i očiglednih konstatacija o jugoslovenskim predelima. Jedan od učesnika je rekao da se podaci iz procena "poklapaju sa većim delom akademske literature", što znači da se nisu zasnivale na tajnim izvorima.

Suprotno opštem utisku da su NIE izveštaji bili vrhunac rada obaveštajne zajednice, kakvu su sliku godinama negovali pojedinci iz same Centralne obaveštajne agencije, stručnjaci u praksi umanjivali su efekat njihovog rada. Denis Benet, penzionisani analitičar CIA sa dobrim smislom za humor, prokomentarisao je: "Čovek bi pomislio da bi neki od kreatora politike seo za sto i rekao `Moram da donesem političku odluku, gde je taj prokleti NIE?` To se nije događalo". Neki drugi su ukazivali na činjenicu da prezauzeti kreatori politike visokog ranga prosto nisu mogli da "progutaju" ove obaveštajne procene, ponekad rasute na 27 stranica.

Jedan od učesnika je primetio da mu "nedostaje Jugoslavija" i da mu je ta tvorevina odgovarala. Još najmanje četvoro učesnika reklo je da deli njegovo mišljenje.

NIE izveštaje o Jugoslaviji hvalila je većina prisutnih zbog njihove uravnoteženosti i pronicljivosti, mada su neki stručnjaci poput Suzan Vudvord izokola osporavali njihovu stvarnu vrednost; engleski novinar Miša Gleni žalio se da u njima nije posvećena pažnja nekim događajima iz tog doba, a bivši nemački diplomata Gert Henrih Ahrens pomešao je pohvale sa ličnom procenom da on bolje poznaje Jugoslaviju od bilo kog američkog analitičara. Ros Džonson sa Huverovog instituta prokomentarisao je: "Ove procene dobijaju visoku ocenu za opis i analizu i za prognoziranje onoga što je delovalo kao moguće". A onda je nastavio: "Na primer, u proceni iz 1971. navodi se da su šanse da Jugoslavija ostane celovita posle Tita tek neznatno veće od 50 odsto. To i nisu neki izgledi, što govori da je veću pažnju trebalo posvetiti pitanju "a šta onda?". Jedna od procena o kojoj se najviše razgovaralo na ovom skupu bila je NIE 15 (34. u nizu objavljenih) od 18. oktobra 1990. Sadržala je niz "ključnih ocena" od kojih je prva bila: "Stara jugoslovenska federacija približava se kraju jer nema više rezervoara političke volje koja drži Jugoslaviju na okupu. U roku od godinu dana federalni sistem neće više postojati". Suština NIE 15 objavljena je 41 dan kasnije u "Njujork tajmsu" pod naslovom "Nazire se skori raspad Jugoslavije – dokument CIA predviđa događanja za 18 meseci uz mogućnost građanskog rata". To je u Evropi predstavljalo senzaciju, ali ne i u Sjedinjenim Državama, koje su bile preokupirane raspadom Sovjetskog Saveza i ponovnim ujedinjenjem Nemačke. Upečatljivo je da je to jedini NIE čiji su osnovni zaključci dospeli u javnost. U dodatku dokumentima iz Centra "Vudrou Vilson" navodi se da je NIE 15 očigledno "procurio" u "Njujork tajms". Međutim, novinar (ja) koji je prisustvovao konferenciji u Centru "Vudro Vilson" tvrdio je da to nije tačno, da nikada do tada nije video taj

Među ostalim učesnicima bili su Mile Bjelajac sa Instituta za noviju istoriju iz Beograda, Ljubodrag Dimić i Radina Vučetić sa Beogradskog univerziteta; Tvrtko Jakovina, sa Zagrebačkog univerziteta; Svetozar Rajak, sa Londonskog ekonomskog fakulteta; Dušan Reljić, sa Instituta za međunarodna i bezbednosna pitanja u Berlinu, i Rudolf Rizman sa Univerziteta u Ljubljani.

Zanimljiv podatak se usput čuo od Ane Laljaj sa Albanske akademije nauka, koja je istakla da je jedan NIE posvetio pažnju kosovskom pitanju još 1952. (Broj 42-1). U to vreme Jugoslavija je organizovala grupe kosmetskih Albanaca da podriju režim Envera Hodže.

Ali zvezda ovog skupa bio je Lorens Iglberger, bivši državni sekretar i čovek sa velikim iskustvom u Jugoslaviji, gde je počeo kao mlađi ekonomski službenik da bi na kraju postao ambasador. Uveseljavao je osedele špijune i stručnjake anegdotama iz brojnih mandata u Jugoslaviji. Kako je naučio muzičare po restoranima da počnu da sviraju "Tamo daleko" kada njegovo društvo ulazi, čime je zaradio ukor Ministarstva spoljnih poslova; kako je Džordž F. Kenan uputio demarš predsedniku Titu tražeći od njega da ne dozvoli da se na Konferenciji nesvrstanih 1961. kritikuje američka proba atomske bombe da bi se na kraju Jugoslavija pridružila osudi američkog testa. Kenan je bio toliko besan, ispričao je Iglberger, da je od tada u svakoj depeši koju je slao Vašington predlagao ukidanje američke pomoći Jugoslaviji. Iglberger je rekao i da je sasvim loše procenio Slobodana Miloševića, koga je sreo na početku njegove karijere u bankarstvu i privredi, videvši u njemu mladog rukovodioca koji obećava. "Da sam znao za višestruka samoubistva u Miloševićevoj porodici, možda bih ga drugačije procenio." Nastavio je glasno da razmišlja da li bi bilo bolje da je odobrio atentat na Miloševića. "Pomislite na živote koji bi bili pošteđeni... krv koja ne bila prolivena....".

Pokušavajući da poveže ovako opsežna razmišljanja sa mozganjem obaveštajnih stručnjaka, Iglberger je zastao i rekao: "Vidite, kad je u pitanju obaveštajni rad važno je poznavati osobe kojima se bavite".

U stvari, američka obaveštajna zajednica jeste napravila NIE o Miloševiću, 1994. Ali to je druga priča.

Bivši dugogodišnji dopisnik ,,Njujork tajmsa" iz Beograda