I Srbija može da bude čista kao Amerika

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Da li je moguće da neko dve nedelje u Americi obilazi samo njene deponije i đubrišta, da sa domaćinima razgovara jedino o tome, a da se kući vraća zadovoljan i inspirisan?

Odgovor je potvrdan: baš tako se, na kraju svoje studijske turneje, u kojoj su prvo posetili državu Vermont, a potom nastavili razgovore u Vašingtonu, osećaju članovi delegacije Zelene inicijative, mreže 22 organizacije civilnog društva Srbije, koji su na poziv američkog Instituta za održive zajednice i finansijsku podršku USAID-a (Američke agencije za međunarodni razvoj), 14 dana proučavali kako se Amerika održava čistom, odnosno kako upravlja svojim otpadom.

Iz praktičnih razloga o tome šta je viđeno i naučeno i šta je od toga primenljivo, umesto sa svih 14 momaka i devojaka, razgovarali smo samo sa Vladimirom Radojičićem i Dragicom Lazić iz sekretarijata Zelene inicijative čije su misija i vizija „čistija Srbija”, kroz bolji menadžment onoga što se u njoj, kao potrošeno, svakodnevno baca.

Kako su nam objasnili, sebe vide kao deo zajedničkog fronta za rešavanje ovog starog problema – danas čak 40 odsto Srbije nije pokriveno komunalnom infrastrukturom, a tamo gde se đubre organizovano prikuplja i odvozi, gotovo stopostotno završava na otvorenim deponijama i na smetlištima uz reke – u istom stroju sa Ministarstvom za zaštitu životne sredine, komunalnim preduzećima, privatnim sektorom, i naravno, građanima.

„Naše aktivnosti su usmerene na četiri cilja”, objašnjavaju Vladimir i Dragica; „Prvi podrazumeva da iznađemo mogućnost i sredstva da se reši problem individualnih sakupljača otpada. To su uglavnom ljudi iz socijalno ugroženih grupa koji su ostali van sistema – nisu pominjani u nizu zakona i propisa koje je Ministarstvo za životnu sredinu dosad donelo, primenjujući uglavnom evropska iskustva.”

„Procena je da ovih sakupljača ima između 8.000 i 15.000, što znači da između 20.000 i 30.000 ljudi od toga živi. Oni svakodnevno, izdvajajući iz kontejnera papir, plastiku i limenke, rade jednu društveno veoma korisnu stvar, ali pri tom nemaju status zaposlenih, zdravstveno i penziono osiguranje. Rade u veoma teškim uslovima za male pare. Mi želimo da nađemo način da te ljude iz sive zone prebacimo u legalne tokove ne bi li s jedne strane rešili njihove probleme, a sa druge ojačali infrastrukturu potrebnu za reciklažu jer su to ljudi koji su veoma iskusni u svom poslu, time se bave po deset i više godina.”

„Želimo i da pokažemo da je ove ljude moguće organizovati u zadruge ili u socijalna preduzeća. Dobar primer za to je organizacija ’Ju Rom centar’ iz Niša, koja je osnovala sindikat sakupljača otpada, sa 6.000 članova, uglavnom iz niške regije, ali i šire. Sa njima imamo veoma dobru saradnju: ne govorimo mi u njihovo ime, već samo želimo da ih osnažimo da sami ostvaruju svoja prava i rešavaju svoje probleme.”

„Treći naš cilj je da pomognemo ministarstvu i lokalnim samoupravama da se planovi za upravljanje otpadom realizuju na svim nivoima, a tamo gde ih nema da ponudimo svoju pomoć i ubrzamo proces”, kažu oni. „Četvrta stvar su građani, edukacija i njihovo povezivanje sa reciklažnim kompanijama kako otpad ne bi završavao na otvorenim deponijama u prirodi i uz rečne tokove, nego u reciklažnim postrojenjima.”

Na pitanje šta je sve od američkih iskustava primenljivo u Srbiji, kažu da je ono što su videli u Vermontu sasvim blisko našem kontekstu. Vermont ima nešto preko 600.000 stanovnika, dobrim delom je, kao i Srbija, ruralna sredina, pa su i njihova rešenja lako primenljiva kod nas, pri čemu neka nisu skupa, a daju veoma dobre rezultate.

„Na primer, ni tamo nije sve u rukama privatnika, organizovani su po principu distrikta, odnosno regiona u kojima se udružuje više opština, a regionalno je postavljen i sistem za upravljanje otpadom u Srbiji. Na sličan način kao što to pokušavamo i mi, tamo je organizovan i sistem prikupljanja reciklažnih sirovina: od ’reciklažnih dvorišta’ – mesta gde se ovaj otpad dovozi i pakuje – do ’reciklažnih ostrva’, grupisanih kontejnera gde se posebno odlažu papir, staklo, plastika…”, objašnjavaju Vladimir i Dragica. „Ono čega kod nas nema, to je način motivisanja građana da recikliraju. Odnošenje otpada se u Americi plaća po kilogramu, pri čemu se odvojen otpad za reciklažu zaračunava više nego pet puta jeftinije. Na ovaj način građani pomažu i sebi i društvu.”

Pažnju im je privuklo i „kompostiranje” – pravljenje prirodnog đubriva od biološkog otpada, veoma pogodnog za uzgajanje organskih poljoprivrednih proizvoda, što bi moglo relativno brzo i lako da bude primenjeno kod nas. „Sve ovo što smo ovde videli i naučili prenećemo i ministarstvu, onima koji se otpadom bave kao biznisom i građanima. Povešćemo kampanju u 13 gradova Srbije i počećemo od malih stvari koje su odmah primenljive i daju očigledne rezultate.”

Hoće li Srbija u dogledno vreme postati čistija i manje zapuštena, glasilo je naše pitanje na kraju razgovora?

„Mi smo optimisti, ali to zavisi od doprinosa koji tome treba pruži svako od nas, svaki građanin”, zaključuje ova dvoje entuzijasta Zelene inicijative i zagovornika uređenije, čistije i lepše Srbije.