Država i dobrobit građana

Da li država postoji da bi se brinula o dobrobiti građana? Ako je odgovor na ovo pitanje potvrdan, onda mi se čini potpuno logičnom i ispravnom odluka vlasti da zabrane sve javne zborove u dane vikenda 1. i 2. oktobra. Kako je ova zabrana bila prvenstveno usmerena protiv održavanja ,,parade ponosa”, moram da kažem da se sa samom idejom parade slažem. Kako je ove dve, na prvi pogled oprečne, konstatacije moguće braniti u isto vreme, nadam se da ću objasniti u ovom tekstu.

Krenuo bih prvo od načelne podrške ,,paradi ponosa”. Neki smatraju da su ovakve manifestacije nepotrebne, jer zakon ne diskriminiše članove LGBT populacije i omogućava im ista prava kao i svim drugim građanima i manjinama. Ali, naravno, taj razlog nije valjan.

Pravo na mirne demonstracije ima svaka grupa građana: ne postoji potreba da se ,,objektivno” utvrdi postojanje diskriminacije kako bi se dobilo pravo na manifestaciju. Ako ga dakle svaka grupa građana ima, onda ne vidim razlog zašto bi to pravo bilo uskraćeno LGBT populaciji. Drugi pak prihvataju ovo u načelu, ali tvrde da manifestacije poput ovih ne doprinose smanjenju homofobije. Ali to nije naše da ocenjujemo, već onih koji organizuju paradu.

Štaviše, mislim da nije tačno da parade nemaju smisla i da ne daju nikakve efekte. Parade dozvoljavaju manjinama da otvoreno izađu ,,na svetlo dana” i da drugima pokažu da se tu ne radi o monstrumima kakvim se veoma često manjine, nacionalne, religiozne ili seksualne, predstavljaju u medijima ili u predrasudama većine.

Ali, zašto je onda bilo ispravno zabraniti je? Odgovor je jednostavan. U razmatranju svih prava, retka su ona koja nikad niti ničim ne smeju biti ograničena. Čak i osnovna ljudska prava bivaju u nekim okolnostima, kao u vanrednom stanju ili u ratu, ograničena. U ovom slučaju bila je jasna i nedvosmislena opasnost da parada dovede do teških sukoba između militantnih grupa ekstremne desnice i huligana, s jedne, i policije, sa druge strane.

To smo već videli prošle godine, a verovatnoća da bi se slični ili veći sukobi ponovili približila se skoro stoprocentnoj. Tome nije doprinela povećana homofobija, kako neki ističu, već splet političkih događanja koja su učinila paradu zgodnom prilikom za izražavanje rušilačkih sklonosti ekstremista.

Neposredni povod je kriza na Kosovu i sukob Kfora sa srpskim stanovništvom na severu pokrajine. Dugoročnije posmatrano, razlog leži u nezadovoljstvu i besperspektivnosti velikog dela mladih. Ovo je, pak, posledica visoke nezaposlenosti, ravnodušnosti i nesposobnosti vlasti, ekonomske krize, i možda najviše korupcije među onima na vlasti i tajkunima.

Sklop svih tih okolnosti učinio je gej populaciju veoma zgodnom žrtvom, na kojoj bi se iskalio bes nagomilan iz sasvim drugih razloga. Došlo bi ne samo do velikog razaranja i uništavanja imovine, već verovatno i do gubitka ljudskih života. Da li održavanje parade od nekoliko stotina ljudi zavređuje da se na kocku stave ljudski životi? Da li bi se bolje osećali u ponedeljak 3. oktobra da je prethodnog dana parada bila održana u uslovima opšte tuče, suzavca, stotine povređenih, razbijenih lokala, uništenih zgrada, podmetnutih požara i možda nekoliko mrtvih? Da li bi nam prijalo buđenje u uslovima vanrednog stanja, s požarima koji bukte? Da li bi bilo bolje da je policija morala da upotrebi vatreno oružje? Ili da policajci budu ubijeni? Svakom racionalnom građaninu je odgovor na ovo pitanje očigledan.

Naravno, ne treba zaboraviti ni na odgovornost države. Istina, u ovom slučaju ona je ispravno reagovala. Za to najveće zasluge imaju ministar policije i gradonačelnik Beograda koji su jedini bili spremni da jasno i glasno progovore o rizicima parade i preuzmu odgovornost za ovu, kod mnogih nepopularnu, ali ispravnu odluku. Liberali ih optužuju da su poklekli pred pretnjama huliganskih grupa, a verovatno su i huligani ljuti jer su im izbili iz ruku mogućnost da ruše i pale, jedino što oni uspešno upražnjavaju.

Vlada zaslužuje da bude kritikovana za neagilnost i nezainteresovanost u rešavanju problema nasilničkog ponašanja nekoliko organizacija ekstremne desnice. Prošlo je godinu dana od nereda u Beogradu i skandala u Đenovi, a ništa nije učinjeno da se ove grupe ,,dovedu u red” zabranama i hapšenjima najistaknutijih huligana. Ovde se ne radi o ograničavanju političkih sloboda. Slobode su zagarantovane onim grupama koje se za svoje ideje bore na miran način i učestvuju u demokratskom procesu. Grupe čiji je osnovni cilj izazivanje haosa, zastrašivanje i sejanje mržnje ne mogu da očekuju da uživaju demokratske slobode.

Srbija bi trebalo da se ugleda na Englesku, gde je posle skorašnjih nemira, u kojima je policija prvo bila prilično nezainteresovana i spora, došlo do masovnih hapšenja huligana i palilaca. Ili na Francusku, gde su huligani bili zatvarani, a zatim osuđivani da iz sopstvenog džepa nadoknade učinjenu štetu.

Za nezaposlenost i odsustvo perspektive ovih mladih ljudi koji su članovi huliganskih grupa, država i sadašnja vlada snose posebnu odgovornost. Otuda odgovor na aktivnosti ekstremističkih grupa ne sme biti jedino represija već i promena ekonomske politike i ozbiljna borba protiv korupcije.

Najgora je sadašnja politika koja dopušta otvoreno zastrašivanje većine stanovništva od strane nekoliko stotina huligana i ekstremista, i ništa ne čini da saseče uzroke takvog nasilničkog ponašanja. Neko bi čak mogao da pomisli da postoji prećutni dogovor: mi vas nećemo ozbiljnije dirati u vašem huliganstvu, a vi nas pustite da se na miru bogatimo.