Rikše na kraju puta

Ono što je najavljeno još pre 15 meseci sada je i ozvaničeno: parlament indijske savezne države Zapadni Bengal upravo je izglasao (uz bojkot opozicije) amandman na zakon o transportu koji je britanska kolonijalna uprava donela još 1919. Amandman unosi veliku promenu u život 14-milionske prestonice Kalkute (od 2001. preimenovana u Kolkatu): sa njenih ulica nestaće prizor koji je uobičajen već više od jednog veka – rikše koje vuku bosonoge "rikšavale".

"To je sramota grada, i ovo je trebalo uraditi mnogo ranije", izjavio je tim povodom predsednik bengalske vlade, već tri decenije bez prekida predvođene Komunističkom partijom Indije (marksista), koja u svojim dokumentima ostaje verna socijalizmu i revoluciji kao sredstvu da se do njega dođe, a u praksi poštuje parlamentarizam, tržišnu ekonomiju – i "imperijalističke" investitore. "Nije u redu da u 21. veku čovek vuče čoveka", dodao je premijer najavljujući program hitne "prekvalifikacije" rikšavala koji su svoj posao obavljali sa dozvolom.

Takvih je 5.397. Oni bi trebalo da se zaposle na izgradnji i održavanju preko potrebnih parkinga u megagradu koji je poznat po svojim saobraćajnim krkljancima. Rikšavale su bile dobrodošao servis upravo zbog toga, jer su mnogima omogućavali da na odredište stignu uskim sporednim ulicama. Bili su, sem toga, često jedini transport kad grunu monsuni i poplave ulice.

Računa se da, pored licenciranih, njih još 18.000 ovaj posao radi ilegalno. Rikšavale su mahom imigranti iz bengalskih sela, koji, zarađujući oko dva i po dolara na dan (150 dinara), tako obezbeđuju šaku pirinča za sebe i svoje porodice, što znači da od rikši živi bar 100.000 ljudi.

Po pravilu nisu vlasnici svojih primitivnih (i kako je neko cinično primetio, ekoloških) vozila, već ih iznajmljuju. Po asfaltu Kalkute trče bosi, jer im plastične papuče, uobičajena obuća sirotinje, smetaju, dok su im patike ili cipele preskupe.

Spavaju i hrane se na trotoarima ili slamovima. U literaturu ih je na velika vrata 1975. uveo bestseler "Grad radosti" Dominika Lapjera, i potonji holivudski film, sa Om Purijem i Nikom Noltijem. "Oni su deo psihe Kalkute", tvrde oni koji ih brane u gradu koji se smatra i intelektualnom prestonicom Indije, odakle potiču Rabindranat Tagore, Satajdžit Rej, gde je oreol svetice pomažući očajnima stekla i Majka Tereza…

Odluka nije bila laka, ali političari poručuju da je bila neizbežna. Ne samo zbog 21. veka, već i zbog činjenice da su "ljudi konji", kako ih još opisuju, opstajući još samo u Kalkuti (ima ih doduše i u susednom Bangladešu), možda najupadljiviji podsetnik da nova "blistava Indija", koja ulazi u društvo ekonomskih supersila još nije rešila mnoge stare probleme, pre svega i dalje dramatičan jaz između seoske i urbane sirotinje i sve prosperitetnije srednje klase.

Ostaje da se vidi kako će biti sprovedena. Amandmani će sigurno dospeti na sud. Očekuju se i reakcije javnosti čiji su protesti 1995. uspeli da spreče pokušaj zabrane. Čini se, međutim, da su rikšavale ipak na kraju svog puta.