Slepi trijumf pobednika

Ovih dana hrvatska vlada je predložila Saboru da donese zakon o poništavanju pravnih akata SFRJ, JNA i Srbije koja se odnose na protekli rat u Hrvatskoj. Štite svoje heroje od stigme zločinstva. Iz istog razloga Albanci na Kosovu brutalno ubijaju sunarodnike koji mogu biti u Hagu svedoci albanskih zločina. I u Srbiji prete tužiocima nadležnim za ratne zločine. Zašto svaka nova optužba za ratne zločine iznova provocira rat sećanja? Da li protok vremena ipak menja kulturu sećanja u regionu?

Ne mnogo, jer nacionalizam ne malaksava. I dalje je u svim novim balkanskim državama aktivan: od intelektualaca do navijača. Pa, ipak, javljaju se nove nijanse u sećanju vidljive u razlikama između sećanja pobednika i sećanja poraženih iz devedesetih: između Zagreba i Prištine s jedne i Beograda s druge strane. Na jednoj je strani neposustala i planski održavana hrvatska i albanska harizmatizacija oslobođenja od Jugoslavije i Srbije, a na drugoj strani stoji blagi srpski defetizam.

Dok jedni slave oslobođenje i svoje heroje, drugi kritikuju vlastite jastrebove iz devedesetih. Ali ne treba zaboraviti da mnogi danas odbacuju Miloševića ne zato što je vodio rat, nego zato što ga nije dobio. Slaveći domovinski rat J. Kosor pozdravlja Gotovinu, dok srpskoj vladi pozdravi vlastitim haškim osuđenicima nisu neophodni. Nije reč o različitim predizbornim računicama nego o primetnim promenama u kulturi sećanja. O čemu se radi?

Trijumf uvek sputava kritičko suočavanje sa vlastitom prošlošću. Moralizacija svakog oslobođenja drugačije kontekstualizuje nedela pobednika nego što to čini poraz u kom se na bolno iskustvo gleda kritički. U Srbiji su bombardovanje, gubitak teritorija i demonizacija Srba u svetu saznajno ,,povoljniji” kontekst za preko potrebnu samosumnju. Ovde odsustvo pobedničke euforije ne pogoduje pravdanju zločina vlastite nacije.

U Hrvatskoj, pak, ratni trijumf pravda skoro sve. Svaki poraženi je lišen moralnog kredita koji osigurava pobeda. Ali je zato pobeda slepa. U Hrvatskoj su zločini iz ,,Oluje” tek kolateralna šteta legitimne odbrane i slavom ovenčane pobede, a ne secesije, dok zločini Srba, koji su višestruki teritorijalni gubitnici (ostali su bez Kosova i Krajine), ispadaju posledica izvorne srpske agresije, a ne reaktivnog odgovora ugroženih Srba. Bar tako većina sveta, zahvaljujući moćnim medijima, moralizuje pobedničku Tuđmanovu i demonizuje poraženu Miloševićevu politiku.

Premda je podrška okruženja važna osnova moralizacije vlastite politike, trijumf pobede rađa samozadovoljstvo koje je kontraproduktivno kod suočavanja sa prošlošću. Zašto?
Zato što trijumf stvara žutu mrlju sećanja, a pobeda guši samorefleksiju, bez koje nema suočavanja s neslavnom prošlošću. Priznata žrtva nije kadra za samokritiku. Ako je okruženje priznalo Vukovar i Dubrovnik kao napadnute gradove-žrtve, kako onda kod Hrvata probuditi onu vrstu samosvesti da je sve do februara 1992. Jugoslavija, a ne Hrvatska, imala vrhovni suverenitet nad ovim gradovima i da je njihov otpor JNA 1991. u stvari bio nelegalna secesija, a ne legalno oslobađanje? Teško.

Nije lako oslabiti slepilo koje rađa priznati trijumf, niti uočiti da je JNA 1991. zapravo tukla vlastite jugoslovenske gradove, koji tada još uvek nisu bili pod vrhovnim suverenitetom nezavisne Republike Hrvatske. Jer, ako se to prizna, onda je mit o oslobodilačkom ratu opasno ugrožen pričom o secesionističkom otporu. Slično je i sa Kosovom danas. Ako se emfatično hrvatsko i albansko oslobođenje zamene pojmom secesije, odmah se menja nulta tačka i narativna struktura organizovanog pamćenja. Jugoslavija tada ispada normalna, a njen raspad neprirodan. Naravno da toga nema zato što su velike sile priznanjem novih balkanskih država spontano pretvorile secesiju od Jugoslavije u oslobođenje od Beograda.

U Hrvatskoj i na Kosovu nacionalno oslobođenje je nedodirljivo i ponajviše kanonizovano.

Tamo su heroji neprikosnoveni. Danas u službenoj Srbiji nema ovog neproduktivnog pritiska oslobodilaca. Nije danas Srbija smirena hrišćanskom utehom da trpljenje vodi spasenju, niti je srpska duša šira zato što je lišena trijumfa. Srbija jeste kažnjena, ali je u sećanju možda nadmoćna. Reč je o realno različitim mogućnostima Zagreba, Prištine i Beograda za plodnu samosumnju. Negovani trijumf je uvek loš saveznik kod suočavanja sa prošlošću.