Varalica za izgubljena sećanja

Baš na 5. oktobar, na jedanaestogodišnjicu od takozvane demokratske revolucije u Srbiji, pred bioskopsku publiku izašao je omnibus film „Oktobar” s kojim je, zapravo, diplomirala čitava jedna klasa studenata režije na beogradskom FDU pod patronatom profesora Slobodana Šijana i asistenta Stefana Arsenijevića.

Predstavljajući svojevremeno svoj projekat pred potencijalnim producentima na jednom od inostranih pičing susreta, sedam mladih autora energično su i šarmantno branili svoju priču o tome kako revolucija jede svoju decu, ali da su oni „veoma teški za probavu”. I kako će oni – baveći se ličnim refleksijama na događaje 5. oktobra 2000. godine, kao i odgovorima na pitanja koliko današnjica ima veze sa tada datim obećanjima, da li su se promene zaista desile i u kakvom društvu danas živimo – od sedam intimnih priča izgraditi opravdanu i čvrstu filmsku celinu.

 Činjenica je da je nešto od tada iskazane strasti i mladalačko stvaralačke energije, ostalo utkano i u finalni proizvod, ali je takođe činjenica da krajnji rezultat nije sasvim zadovoljavajuće postignut. Omnibus „Oktobar” ipak ostaje samo zbirka od sedam kratkih, žanrovski i stilski raznolikih igranih filmova, zapravo, od sedam nešto zrelije i složenije realizovanih studentskih vežbi, prava varalica za pecanje izgubljenih sećanja na događaj koji je budio nadu, a koji sa ove vremenske distance deluje predimenzionirano.  

 Svega tu ima, i art hausa i melodrame, i crne komedije i horora, i svaki je od mladih autora ponaosob, svojim žanrovskim i stilskim opredeljenjem u ovom konkretnom slučaju, nagovestio i lične filmske aspiracije u budućnosti. U tom smislu se „Oktobar” može „čitati” i kao nagoveštaj potencijala rediteljskog naraštaja koji samo što nije stupio na našu veliku kinematografsku scenu i koji će, prirodom stvari, činiti našu skorašnju filmsku budućnost. Naravno, preporuka je da u međuvremenu još malo uče i da gledaju što više filmova kako bi stekli što bolji uvid u filmsku realnost i u domete onoga što se zove evropski film. Ukoliko to ne budu činili, bojim se da će stalno kaskati za generacijski bliskim kolegama iz sveta. A zna se, svako „kaskanje“ može da izazove i duboke frustracije.

Unutar pomalo nategnutog koncepta, ali produkcijski dobro upakovane celine (komplimenti FDU i „Vižen timu“), najuspeliji film je „Priče iz groba” Damira Romanova – simpatična, duhovita, prilično originalna priča o krimogenoj strukturi novog, „demokratskog“ poretka.

 Uvodna priča „Diplomiranje” Milice Tomović, kroz preteranu upotrebu psovki, slika beznađe srpske akademske mladosti kroz jedno pijano diplomsko slavlje tokom kojeg se ogoljuju karakteri. Ognjen Isailović u filmu „Rođendan” o porodičnom slavlju nesrećne tajkunske porodice sklone incestu, ne pokazuje rediteljsku iskrenost kojoj je inače sklon. Ni Ognjen Glavonić nije uspeo da do kraja poentira u dobro snimljenoj priči „Od pepela”, u kojoj prati jedan dan u životu mladića sa periferije i ističe teskobu glavnog lika koji u velegradu pokušava da izgradi sopstvenu sliku sveta.

 Najveća mana filma „Nova zora bledi” Daneta Komljena je u autorovoj artističkoj pretencioznosti, dok je kod priče „Nisam tu” Senke Domanović, o dezorijentisanom i otuđenom društvu, problem u neskladu između sadržaja i naracije. I poslednja priča, groteskni horor „Revolucija jede svoju decu“ Ivana Pecikoze s kojom omnibus „Oktobar” zapravo poentira, jer prikazuje štrajkačku svakodnevicu izigranih i sebi prepuštenih radnika privatizovanih i propalih fabrika (postaju ljudožderi), bila bi mnogo bolja, suvislija i snažnija da njen autor ne odlazi u neukus i neumerenost...

 Sve u svemu, „Oktobar” je samo još jedan dokaz koliko je teško stvoriti do kraja uspeli omnibus film. Mnogo je tu zamki u koje su upadali i mnogi slavni svetski reditelji. Mladim srpskim autorima čini se da je bilo još teže, jer su morali da odgovore na temu iz bliskije istorije koju su i sami „pisci“ već počeli da zaboravljaju. Kada se ova istorija pisala pomenuti filmski autori su bili deca.