U znaku Orvela

Vest je kod nas prošla nezapaženo: žiri jedne od najznačajnijih evropskih nagrada, Karlove nagrade, koju više od pola veka dodeljuje nemački grad Ahen, odlučio je pre neki dan da ovo visoko priznanje za 2007. godinu dodeli Havijeru Solani.

Šezdesetčetvorogodišnji Španac je ovenčan ovim znamenjem, koje su pre njega ponele ličnosti takvog ranga kao što su Konrad Adenauer, Vinston Čerčil, Robert Šuman, Valter Šel, Henri Kisindžer, Fransoa Miteran i Helmut Kol, kao jedan od "najznačajnijih neimara evropske kuće" i čovek koji je dao "značajan doprinos miru u svetu".

U svojoj (patetičnoj) ponesenosti, gradonačelnik "carskog" Ahena – nagrada nosi ime po Karlu Velikom, kome je ovaj grad krajem osmog veka bio omiljeno prebivalište – Jirgen Linden video je u Solani simbol evropske želje da Stari kontinent u spoljnoj politici "govori jednim glasom".

Solana je imao razloga da se iskreno raduje. "To je velika čast za mene i moju porodicu", rekao je u prvom reagovanju na vest o odluci da mu se dodeli nagrada, za njega lično "dragocenija od Nobelove".

Jedan ugledni nemački političar, i dugogodišnji (konzervativni) poslanik Bundestaga, Vili Vimer, doživeo je, međutim, dodeljivanje Karlove nagrade Havijeru Solani kao gorki cinizam, a njeno obrazloženje – u njemu se Solana označava, pre svega, kao "najveći mirotvorac za Balkan" (!) – kao rukopis Džordža Orvela.

U protestnom pismu direktorijumu fondacije koja dodeljuje nagradu, poslanik Bundestaga kaže da je ovim priznanjem Havijeru Solani učinjena velika nepravda "samoj nagradi i gradu Ahenu".

Vili Vimer, naime, u tome vidi pokušaj da se "naknadno legitimiše rat protiv Savezne Republike Jugoslavije", koji je, po njegovom dubokom uverenju, bio rezultat drastičnog kršenja međunarodnog prava i osnovnih principa na kojima je počivao mirovni poredak uspostavljen posle Drugog svetskog rata.

Vimer konstatuje da je Solana, kao generalni sekretar zapadnog vojnog saveza odgovoran što su na evropskom tlu ratovi suprotni međunarodnom pravu opet postali mogući. A rat protiv Jugoslavije, tvrdi nemački poslanik, uzdrmao je ono što je teškom mukom građeno posle 1945. i što je dobilo izraz u Povelji UN (zabrana agresivnih ratova) i završnom helsinškom aktu.

Još jedno dramatično Vimerovo upozorenje: nije isključeno da će takva Solanina politika u budućem rešavanju otvorenih pitanja na Balkanu dovesti do "konačnog razaranja mirovnog poretka zasnovanog na međunarodnom pravu".

Ovaj ekspert za pitanja bezbednosti – svojevremeno je bio državni sekretar u ministarstvu odbrane – upozorio je nemačku javnost, povodom NATO samita u Rigi, na opasnost da ovaj savez postane izvršilac američke politike "neameričkim sredstvima".

U taj kontekst Vimer je stavio i "iznenadnu ponudu Srbiji" (članstvo u Partnerstvu za mir), uz jedno zanimljivo podsećanje. Može se samo spekulisati šta bi se dogodilo da je alijansa sa takvom ponudom nastupila 1998.

Vimer u autorskom tekstu povodom sumornih predskazanja o budućoj ulozi alijanse, otkriva da je, umesto takve ponude, od Beograda zahtevano da stavi SAD na raspolaganje prostor za "utvrđenje Bondstil". Kad do toga nije došlo, NATO je krenuo u realizaciju američkih interesa i politike vojnim putem povezujući to s kosovskim pitanjem, uz konsekvence koje su poznate.

U završnom delu teksta, Vimer upozorava da se u narednoj godini nazire rešenje konačnog statusa srpske pokrajine koje bi moglo da izokrene dosadašnje evropsko shvatanje međunarodnog prava toliko da završni akti Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji iz Helsinkija ne budu više vredni "ni papira na kojem su ispisani".

I, najzad, pitanje koje je ostalo bez odgovora: šta se dešava u tom kontekstu sa Evropom? Kako se može nadoknaditi i poravnati gubitak pravne sigurnosti ako se granice, čije garantovanje je bilo osnov posleratnog poretka, budu menjale nasiljem, ili kao posledica nasilja?