Dopuna budžeta iz aromatičnih sapuna
Lavanda, kokos, lubenica, jagoda, cimet, breskva, cvetna i morska aroma, med i mleko, kafa i čokolada… Svako bira svoj miris. Klasični, okrugli, dečji, glicerinski, providni, šareni – sapun. Obična stvar, a ne mora biti.
Firmu „Ani sapun” osnovala je pre četiri godine penzionerka Ankica Egelja kako bi dopunila mesečni budžet. Posao je pokrenula uz mnogo mašte, volje i nešto ušteđevine, a ručno pravljeni aromatični sapuni brzo su našli mesto na tržištu.
Baza za proizvodnju sapuna je dvojna: glicerinska i glicerinska sa dodatkom kozjeg mleka i uvozi se iz Engleske. Svi sastojci su prirodni – boje su biljnog porekla (one koje se koriste u prehrambenoj industriji), a sapunima se ne dodaje alkohol.
– Pre penzionisanja radila sam u avio-saobraćaju.Nisam ni farmaceut, niti sam imala iskustva u kozmetičkoj industriji. Kada se započinje novi posao, ključno je biti drugačiji. Nas, osim aromatičnosti i dizajna, izdvaja kvalitet baze. Sapunske baze koje postoje na domaćem tržištu nisu čisto glicerinske, već su industrijski proizvedene. To znači da se najčešće mešaju sa alkoholom i šećerom. Dizajn po kome smo postali prepoznatljivi je takođe naša ideja. Spoljna firma za nas proizvodi kalupe različitih oblika: srca, životinja, cveća, štangli čokolade. Na sapunu se mogu ispisati i slova i poruke. Naročito su popularni šareni „seckani” providni sapuni. Radimo i po narudžbini – kaže Ankica.
Proizvodnja je malog kapaciteta i ima samo jednog zaposlenog. Doskora je Ankici pomagala ćerka, a sada, umesto nje, opet član porodice koji je imao teškoća pri nalaženju stalnog radnog mesta.
B. Pavlović
-----------------------------------------------------------
Teško starim zanatlijama
Proizvodnja predmeta od rogoza tradicionalni je zanat. Za pokretanje posla potrebni su strepljenje, dobra volja, umeće i naravno –novac. Od rogoza se mogupraviti korisni predmeti: torbe, cegeri, papuče, asure, abažuri, podmetači za čaše i šerpe, metle, stolice...
Pavle Nećakov iz Zrenjanina radio je deset godina kao fudbalski sudija kada je odlučio da pokuša da oživi posao kojim su se bavili njegov deda i otac. Firmu „Metiko” otvorio je 2007. godine uz pomoć projekta za samozapošljavanje i start-ap kredita. Danas posao ide, ali malo teže.
– Najveći problem mi predstavlja plasman. Ne postoji odgovarajući prostor za prodaju ovog tipa proizvoda. Izlaganje na tezgi ili buvljoj pijaci umanjuje značaj. Na takvim mestima, ljudi očekuju srednji kvalitet i shodno tome, niske cene. Postoje i oni kupci koji odmah uoče vrednost, ali, nažalost, ne mogu da priušte da par papuča plate 1.200 dinara. S druge strane, ja cene ne mogu da snizim jer ne bih imao nikakav profit. To su proizvodi ručne izrade – za dva para papuča potreban mi je ceo dan, a da ne govorim o nameštaju ili nečemu većem. Roba se najbolje prodaje u Beogradu, ali ja nemam sredstava da plaćam lokal – kaže Nećakov.
Posao je nesiguran jer ne postoji kontinuitet u prodaji. Primanja se menjaju iz meseca u mesec. Učestvovao je Nećakov na etno-sajmovima. Ljudi zastaju, raspituju se o proizvodima, čak i ne znaju šta je u pitanju, koji materijal. Niko, dakle, ne proizvodi ništa slično. Ne samo da ne bi trebalo da imaju problem sa plasmanom, već bi trebalo sa proizvodnjom da ne mogu da stignu dovoljno da naprave.
Ali, ocenjuje Nećakov, kod nas je sve obrnuto. Država sa jedne strane subvencioniše pokretanje sopstvenog posla, a sa druge pooštrava naplatu poreza. I pored toga što je proizvodnja od rogoza stari zanat i ne bi trebalo da plaća firmarinu, računi mu i dalje stižu svakog meseca.
– Za sada smo u ovom poslu samo otac i ja. Imao sam nameru da zaposlim još nekog, postoje i lepi programi za zapošljavanje ljudi sa invaliditetom i ja bih u ovoj delatnosti to mogao da sprovedem. Redovnu zaradu sada imam samo zahvaljujući radionici za decu koju sam osmislio – decu sa smetnjama u razvoju obučavam zanatu – jada se Nećakov.
B.P.