Radio, pa TV, pa Internet

Izgleda da nije april, već oktobar mesec za najveće a neslane medijske šale.

Dobro poznati, klasični, školski primer medijskog poigravanja sa publikom desio se pre tačno 73 godine. Tada je mladi Orson Vels, dramatizujući za radio jedan naučnofantastični roman kao direktan prenos iskrcavanja Marsovaca, izazvao pometnju u Americi i bežaniju pravih Zemljana pred divljim došljacima koji su tobože otrovnim zracima i drugim silama uništavali sve unaokolo.

Ovog oktobra toj surovoj igri varanja najšire javnosti pribegli su majstori najnovijeg medija, sajber-kriminalci koji koriste Internet da lažu, kradu, a ni virtuelno navođenje na ubijanje nije isključeno. Na lansiranu falš-vest preko Interneta o dobitniku Nobelove nagrade za književnost naseli su mnogi i domaći i svetski elektronski mediji i proširili su je masovno jer oni zasad još dobacuju do više ljudi nego „ѓlobalna mreža” sa svojim i-mejlovima, veb-stranicama, fejsbucima, tviterima...

Između pomenuta dva događaja nalazi se zlatno doba televizijske igre lažiranja, izmišljanja, nameštanja, miksovanja, montiranja, u kome se čistim lažima ili čak opasnijim poluistinama zavodilo javno mnjenje, podsticali rasni, verski i etnički sukobi, priređivale egzekucije, izazivale političke drame nesagledivo dramatičnih posledica. Istorija građanskih ratova u Jugoslaviji, zapravo cele devete decenije prošlog veka, puna je primera televizijskih manipulacija i zloupotreba. Gde se kamera postavlja, iz kog se ugla snima, šta se izvlači u prvi plan, čija se izjava uzima, kojim se redosledom slažu sekvence, šta se ističe i naglašava a šta skriva i prećutkuje... samo su neka od sredstava za stvaranje lažne slike ondašnje stvarnosti koje bi danas već mogle biti takođe školski primer medijskih prevara.

Autori aktuelne medijske izmišljotine, smatrajući da su sva sredstva dozvoljena, smislili su da upotrebe sajber-prostor Nobelovog komiteta za privatne potrebe i lokalne namere – deklarisali su se, naime, kao zaštitnici javnosti od misli i dela jednog srpskog pisca.

Valja primetiti da u širenju omraze prema dotičnom spisatelju znatnog udela ima i dobri stari medij – štampa (u kome se, uzgred rečeno, i izlegla „novinarska patka”). Ona otvara prostor jednom mlađem a sredovečnom piscu da uporno panjka starijeg kolegu, braneći, valjda, narod od zla, na koje smatra da bi ga mogao navesti onaj stariji svojim pisanjem i mišljenjem.

A narod se, po svoj prilici, najpre pita kome uopšte da veruje i kako da se snađe u bujici svakovrsnih poruka koja ga sustiže sa radija, iz novina, sa televizije, sa Interneta... Šta uopšte da misli kad mu, recimo, o sukobima Srba sa barikada i Kforovih vojnika na Jarinju stižu jedne, pa druge, pa drugačije informacije o tome ko je prvi počeo i ko je i zašto zapucao? Kako da se dokopa istine u oprečnim tvrdnjama o jednom te istom? Da li su mu u takvoj, često namerno pravljenoj, političko-medijskoj zbrci poverenje u sopstvenu pamet, zdravu logiku, lično iskustvo, stalni oprez prema tumačenju sveta koje mu se nudi... dovoljni vidovi neophodne samozaštite?