Džimijevi trikovi

Sa Balkanskog prvenstva mađioničara, održanog pre desetak dana u Istanbulu, Tomislav Todorović, poznat kao Džimi, vratio se sa pobedničkim peharom, osvojenim u disciplini komična magija. Bez obzira na to što ima 74 godine i što je penzioner, Džimi i dalje izvodi svoje trikove pred publikom i, kao što se vidi, osvaja nagrade.

Džimija je, inače, tako "umetnički krstio" muzičar u orkestru "Lotos" bara, gde je nastupao dok je bio mlad. A danas ističe kao retkost da je svoju penziju zaradio kao profesionalni mađioničar. Jer se posao kojim se on bavio gotovo celog života, od 16. godine do penzionisanja, danas uglavnom ubraja u hobi i zgodnu priliku da se zaradi "nešto uz platu". Onako na dečjim rođendanima ili žurkama.

Naši ne zaostaju

Džimi je inače veoma ponosan na to što je svojevremeno bio desetak godina predsednik Udruženja artista FNRJ, kada je članstvo brojalo 500 imena iz cele stare Jugoslavije. A povodom najnovijeg pehara u svojoj kolekciji kaže da ga je u Tursku na takmičenje sa kolegama iz Bugarske, Turske i Grčke, odvela želja da okuraži ovdašnje kolege i pokaže im da bi trebalo više da se takmiče, jer su dobri i ne zaostaju "u zanatu".

− Bilo je pedesetak takmičara u pet kategorija. To su manipulacija (ruke su jedini rekvizit), velika iluzija (one kutije i silna čuda u njima), opšta magija (od svega pomalo, od iluzija do karata), kartomagija (trikovi sa špilom) i mikromagija (trikovi za stolom) – objašnjava  iskusni mađioničar.

− Svaki takmičar je imao priliku da se pokaže za 12 minuta. Ja sam izašao na scenu sa jednom korpom iz koje sam vadio različite sitnice i sa njima izvodio trikove. Zvonio mi je mobilni telefon, ja ga prislonim na uvo i iz njega ispadne cveće. Krpene loptice sam pretvarao u kockice. I tako redom − opisuje nastup Džimi.

Iako barataju čarobnim ćiribu-ćiriba tehnikama, naš sagovornik dodaje da i od ovozemaljskih tehnologija mađioničari imaju mnogo koristi. Ne mogu bez kompjutera, jer im on pomaže da komuniciraju duž planete. Tako Tomislav Todorović ima i "internet učenike", čak iz Amerike i Kine i oko osam hiljada posetilaca sajta.

− Dobar mađioničar ne krije trikove, hoće da pokaže drugima – tvrdi Tomislav Todorović. – Uostalom u žiriju koji je ocenjivao moj nastup, recimo, bio je moj učenik. Znači, nije štos u tome da se izvede nešto što niko drugi ne zna, nego da se to izvede na osoben način.

S obzirom na to da je i sam sedeo na ranijim takmičenjima u žiriju Tomislav dobro zna da komisija boduje sastav programa, izbor trikova, da vrednuje i to što tačke zajedno imaju neku priču, ali i da gledaju originalnost u nastupu, muzikalnost mađioničara, jer nastup sve vreme ima muzičku podlogu.

Kako se rekviziti nabavljaju? Po tome što u stanu ima mnoštvo nekih tanjirića, saksijica, veštačkog cveća, shvatamo da je pobednik iz Istanbula posetilac kineske pijace gde nabavlja ružice i ostalo "rastinje" kao i druge sitnice, koje posle vadi sa najčudnijih mesta. Naravno, to je samo delić rekvizita, neki se kupuju u inostranstvu, neke su već patentirale kolege pa ih prodaju. Todorović ima 200 di-vi-dija sa snimcima nastupa, trikovima, u kontaktu je sa kolegama.

– Nastojimo da u Beogradu, kod Autokomande, obezbedimo prostor za klub gde bi nas tridesetak imalo prilike da se redovno sastajemo, organizujemo škole za mlađe. Pedeset je mađioničara u celoj državi, tri su profesionalci kao ja, ostali rade jer to vole, ali egzistenciju obezbeđuju na drugoj strani – podseća iskusni mađioničar.

Samo Australiju nije video

Tomislav Todorović se stvarno naputovao, jedino nije stigao u Australiju. Živeo je u inostranstvu, naučio i da stepuje. Imao je tri asistentkinje koje su mu i u privatnom životu bile važne kao partnerke, bio je 17 godina poljski zet, ali se pre desetak godina vratio kući, u Novi Beograd, gde sada živi. Kad već pominje ženski rod pitamo zašto i žene nisu mađioničari.

– Ima ih dve-tri kod nas, valjda zato što su one tradicionalno pomoćnice mađioničaru, pa se nešto nisu ni borile da budu glavne na sceni – sleže  ramenima Tomislav Todorović.

Dok razgovaramo sa mađioničarem gledamo povremeno gde nam je sat, novčanik. Na pitanje o tim trikovima Todorović se smeje, pominje kolegu Boru Džeparoša, kako su ga zvali, i njegovog brata. Štos je bio da se žrtva zamaje, čvrsto mu se drži ruka kao da mu se meri puls, da on ne obrati pažnju na nokte mađioničara koji skidaju sat. Još je bolje kada čoveku sat bude skinut pri ulasku na predstavu, dok mu lično mađioničar cepa kartu da bi ga zapamtio a onda ga usred predstave prozove, pita koliko je sati i naravno vrati mu sat. Što je najinteresantnije, svojevremeno su policajci zvali Boru na razgovor da im otkrije štosove, ne bi li lakše otkrili prave lopove.

Kad već nema škole za mađioničare, pitamo Todorovića, šta je on po zanimanju. Kao iz topa kaže: metalostrugar. Radio je u "Preciznoj mehanici" sa Aleksandrom Milovanovićem, električarom, koji je bio mađioničar u slobodno vreme, pa  je Tomislavu skraćivao noći u trećoj smeni izvodeći trikove. A taj Milovanović je učio štosove od, tada prilično ostarelog, prvog srpskog mađioničara Jovana Kostalanja, rođenog davne 1876. godine.

Putujući sa scene na scenu, po cirkusima, sa uvek spakovanim koferom koji stoji pokraj Tomislavljevih vrata, stigao je eto i do takmičenja u Istanbulu. Ma, ti mađioničari stalno izvode neke trikove!