Filozofija bede

Muška i ženska odbojka su bar za nijansu podigle naciju iz nadiruće letargije. U časovima trijumfa, međutim, ministarka sporta Snežana Marković je očajnički želela da bude blizu Ivana Miljkovića i Jelene Nikolić, da se slika u tuđem uspehu, po svaku cenu. Osim ministarke, svima je bilo neugodno.

Ne znam, zaista, šta je tim ljudima! Posle pobede u Vimbldonu, Novak Đoković je jedva uspeo da se presvuče od nadirućeg ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića. Na tom mestu slavlja, naravno, beše i predsednik Tadić. Ali ovaj tekst nije posvećen sportu, mada bi to mogla da bude metafora viteštva šampiona, sa jedne, i egzibicionizma nepozvanih, sa druge strane.

Sve to je i simbolika traganja za kompenzacijom u novoj vrsti populizma. Biti zajedno sa uspešnima, to bi mogao da bude prastari reklamni trik: eto, oni su najbolji, takvi smo i mi. Ali i sam vrhunac politike, ako drugih pobeda nema.

Početkom ove jeseni Srbija ostaje bez svojih stubova: Zapad je na strani naših protivnika, Rusija je hladna, arogantna i ravnodušna, Kina udaljena i neosetljiva. Nesvrstani su se vratili u svoju egzotiku, a nostalgičari su zapazili da se u Parku prijateljstva, pola veka posle sađenja, Titovo drvo najbolje drži. Od utopističke mantre „i Kosovo i Evropa”, suočeni smo sa negacijom oba ključna pojma ove nemoguće jednačine. Dakle, ni jedno ni drugo.

Tako se srpska spoljna politika, zasnovana na mitovima, utopijama i zabludama, našla u mračnom ćorsokaku. Iz tog bezizlaza moralo je da se krene samo u novi, a to je „spontano” dizanje balvan revolucije. Seća li se neko kako se to završava? U principu, na barikadama se živeti ne može, pored ostalog i zato što su srpski pregovarači promašili temu. I verovatno izgubili diplomatsku borbu sa gerilskim političkim timom jednog Hašima Tačija.

Srpski tim pregovara o teritorijama, a ne o ljudima, dakle o kategorijama koje više ne možemo kontrolisati, a ne o „biološkom potencijalu” koji se mora sačuvati. Ljudi koji žive na Kosovu ne mogu da čekaju mitski prevrat, nekako se uvek ispostavi da je istorija neuporedivo duža od običnog ljudskog života.

Srbi na južnoj strani Ibra ne daju glasa od sebe, jer nemaju kome, osim Prištini. I tu je taj čvor koji se ne može preseći mačem, pa je u odnosu na njega „balvan revolucija” opasna igra sudbinama onih Srba u čije ime govori još samo Rada Trajković.

Spoljna politika Srbije jeste neizbežna refleksija unutrašnje. A ta veština nemogućeg zasnovana je na koalicionim dogovorima, kreativnoj nemoći, partokratskim hidrama, selektivnoj borbi protiv korupcije i rastućoj bedi (materijalnoj i svakoj drugoj) građana Srbije.

Bar prividno, vlast se ne ponaša tako bahato kao garniture koje su joj prethodile. Ali donet je novi zakon o parničnom postupku i neka norma koja se tiče prinudne naplate dugova. Srpske državne kadije će imati privatne kabadahije, dakle agencije koje će uterivati dugove. Dabome da se ove iskopane pa inovirane tekovine robovanja pod Turcima mogu opravdati.

Neki dužnici se ne mogu dostići, pa će ih kabadahije pronaći. Ali taj zakon predviđa oduzimanje stanova sirotinji koja ne može da plaća račune, recimo, za struju. Onaj stručnjak za prinudu, mislim da se preziva Kordić, reče za Radio Beograd: „Biće teško usred zime izbaciti zbog dugova majku sa malim detetom, ali zakon se mora sprovoditi!” Isti čovek je svoj bezdušni iskaz dopunio podatkom da i on ima nešto emocija, i da ga u pogledu tog akta muče izvesne etičke dileme. Ne mari, proći će.

Nastup ministarke Malović posle privođenja sumnjivih za pljačku „Kolubare”, bio je očaravajući. Ona je bila mlada, pa ne zna, ali „Kolubara” je bila poligon odlučne borbe za pad Miloševića. A onda su došli pobednici i sve pokrali.

Dobro, a šta beše sa vakcinom? Nije samo ona uhapšena žena „oštetila budžet” za milion i po evra. Šta se događa sa portparolima globalne farmakomafije koji su mesecima uterivali strah u kosti srpskom čovečanstvu o novoj verziji svinjske kuge, koja će nas pokositi. Imaju li oni i dalje koalicioni imunitet? Pitanje za ministarku, a i za politički višebojnog Dačića. Dobro reče onaj kafanski mudrac: „Ako hoćete dobru predizbornu kampanju, uhapsite bar nekog vašeg!”

Pitanje je samo ko je njihov, i ko je čiji. I u pogledu Kosova i Evrope, sve je više skeptika. Ljudi u Srbiji sumnjaju u sve postojeće, a lično znam bar deset porodica, prepunih dobrih i časnih ljudi, iz kojih niko nema posla, i nema izgleda da ga dobije.

I onda imamo razdragane ministre koji se slikaju na barikadama, sa šampionima ili na mostovima. U životu nas održavaju samo kratke radosti i neprekidni očaj.