Tri Kuperova bureta

Da li je Srbija „postmoderna” država, samoproglašeno Kosovo „pramoderna država”, Hrvatska „moderna” država, a BiH nešto između svega toga?Kakve veze ima takva katalogizacija sa našom trenutnom pozicijom u Evropi, budućnošću i razgovorima o Kosovu? Naime, ako bi tu podelu analizirali kao originalnu ideju Roberta Kupera, što ona i jeste, a on je glavni medijator u sadašnjim razgovorima između Beograda i Prištine, onda to objašnjava mnoge stvari.

Robert Kuper tvrdi da u novom, posthladnoratovskom svetu, svetu posle ravnoteže snaga, države načelno mogu da se svrstaju u tri kategorije: neke koje prevashodno karakteriše haos, Somalija, Avganistan, pa i Irak, mogle bi da se smatraju „pramodernim”. Tu bi moglo da dođe i samoproglašeno Kosovo. U svima njima vlast ne ispunjava Veberov kriterijum posedovanja legitimnog monopola na upotrebu sile. „Pramoderne” države postaju vrlo opasne u fazi raspada. Tu se kao i u antičkom svetu izbor svodi na red i haos, ali se promenilo to što danas niko ne želi da u takve zemlje uvodi red pomoću imperije. Jer kraj fenomena imperije, koji je već izumro u Evropi, a u Americi je transformisan od teritorijalnog fenomena u ideološki, zapravo i vodi u tri Kuperova bureta: „pramoderne”, „postmoderne” i „moderne” države.

Države koje duboko veruju u državni suverenitet i sve ono što ide uz njega, nemešanje jedne zemlje u unutrašnje stvari druge, države koje su spremne da silom ostvare svoje nacionalne interese, to su po Kuperu „moderne” države, a takve su po njemu, Brazil, Rusija, Kina i Hrvatska. Podložne su obuzdavanju pomoću ravnoteže snaga na regionalnom nivou. Međutim, u svetu je sve više područja gde ne funkcioniše nikakva ravnoteža snaga ukoliko se ne umešaju SAD. Robert Kuper smatra da ukoliko su te „moderne” države kohezivnije, bolje organizovane i samouverene, to je veća verovatnoća da će postati opasnije i ekspanzivnije.

„Postmoderne” države za Kupera su potpuno drugačije. To su zemlje koje su odbacile svoje predrasude o suverenitetu. One funkcionišu i deluju u sistemu koji podstiče međusobno ,,mešanje” u unutrašnje stvari drugih takvih zemalja a taj sistem pozivana suzdržanost i nadzor u vojnim pitanjima. Taj sistem je najrazvijeniji u Evropi, gde je i ponikao potpisivanjem Rimskog ugovora koji je bio smišljeni pokušaj da se prevaziđu okviri nacionalne države. Zaista, baš kao što je Vestfalski mir bio polazna tačka sistema ravnoteže snaga, tako se i Rimski ugovor može shvatiti kao polazište postmodernog sistema. Većina „postmodernih” država nalazi se u Evropi, iako taj sistem, odnosno „bure”, prelazi granice Evrope i Sporazumom o konvencionalnim oružanim snagama na starom kontinentu, CFE, čiji su potpisnici, između ostalih, i Kanada i SAD.

„Postmoderne” države nisu zainteresovane za pitanje teritorija. One ne žele da ratuju. One žele da druge odvrate od ratovanja time što će biti maksimalno otvorene za sve vrste inspekcija i nadgledanja i u političkom i u vojnom pogledu. „Postmoderne” države ne zavise od ravnoteže snaga, već od međunarodnog obuzdavanja vojnih sposobnosti drugih takvih zemalja. Umesto da pokušavaju da obmanu potencijalne neprijatelje iz svoje grupe, odnosno „bureta”, u pogledu svoje spremnosti za rat, „postmoderne” države pretvorile su svoju iskrenost u vrlinu. Ponekad su u svemu tome i preterano nametljive kako bi bile sigurne da se limiti vojnih kapaciteta poštuju. Smatraju da je otvorenost sve, zato što sa otvorenošću dolazi i poverenje. Po Kuperu, i ne samo po njemu, tu bi spadala i Srbija.

Za „postmoderne” države u transnacionalnom sistemu granice više ne znače mnogo, između unutrašnjopolitičkih i spoljnopolitičkih poslova nema nikakve podele, na delu je potpuna erozija klasičnih stavova. OEBS proglašava da li su neki izbori bili pošteni ili su lažirani, Savet Evrope utvrđuje pravila poštovanja ljudskih prava, MMF i Svetska banka nemilosrdno zabadaju svoj nos u finansije država. U tom kontekstu Robert Kuper kaže „da NATO nije ratna mašina, već zahvaljujući svojoj otvorenosti, masovna mera za jačanje poverenja”.

U Evropi je trijumfovala demokratija, odnosno pristojnost. Uz pomoć služavke - tržišne ekonomije, to bi trebalo da dovede do velikog koraka napred. Ali pobednici iz 1989. godine, pobednici u ,,hladnom ratu”, nisu danas sposobniji da srede svet nego što su bili ranije. Moglo bi se reći da nisu nimalo sposobni ni da ga shvate. U „postmodernoj” Evropi koja ne želi da ratuje, i ako je rat prošlost, problem je svih vlada kako da neratoborne birače uvere u potrebu većih vojnih izdataka. Granice nisu važne, pojedinac i njegova sreća mera su trijumfa „postmoderne” države, ali to može da dovede da svako živi samo za sebe, ne za zajednicu, pri čemu se dekompozicija države na kraju širi na dekompoziciju celog društva. Teritorija je nevažna za „postmoderne”, ali tribalistički porivi uvek su zagonetni. Posebno na Balkanu. Ne znam je li Robert Kuper i o tome razmišljao...