Jezik nedovršene kulture

Neću se obazirati na – da parafraziram Aristotela koji je, sigurno, Mandiću mnogo bliži od Deride i Lakana – moguće (i verovatno) palanačko namigivanje da sam se, šatro, „prepoznao“ u tekstu Uputstvo za uspeh u životu Aleksandra Mandića („Politika”, Kulturni dodatak, 24. 9). Naime, u toj šaradi sumnjive duhovitosti o mehaničkom spajanju nerazumljivih stranih reči u ograničeni broj kombinacija kao pomodnom i ispraznom stilu pisanja koji, navodno, preovladava u našim „kulturnim rubrikama“ i doktorskim disertacijama (takav jezički čistunac trebalo bi da zna da je pravilno reći „rubrike za kulturu“), Mandić izričito izdvaja pisanje kritičara i navodi pojedine reči koje i sâm rado koristim. Razlog ove moje reakcije je, naprotiv, isključivo načelan i nalazi se u populističkoj zloćudnosti Mandićeve „teze“.

Pre nego što dođem do najdubljeg problema ovog, zapravo, veoma plitkog teksta, razgradiću Mandićevu tezu u dva poteza i to na njenom terenu. Pre svega, nisu sve reči sa njegovog spiska strane i nejasne. „Svojevrsno“ je naša reč i znači (ili se tako može tumačiti) ono što je „od svoje vrste“, što se izdvaja iz šireg kruga, a istog porekla je i „značenjsko“ – ono što pripada „polju značenja“ (a ne, recimo, emocionalnog dejstva) teksta i/ili dela. Neki pojmovi imaju stranu reč u osnovi, ali onu koja se u srpskom ne prevodi, jer bi to bilo besmisleno: „problematizuje“ se ono što se preispituje, što se postavlja kao problem ili pitanje, a „tematizuje“ se pojava koja se uzdiže na nivo teme umetničkog dela, razgovora... Reči „kemp“, „simbolički“, „konceptualan“ odnose se na odavno poznate i priznate pojave, stilove ili postupke u umetnosti, pa je neverovatno, a izaziva čak i osećaj neprijatnosti, da bilo koji (i kakav) intelektualac u njihovoj upotrebi vidi želju da se bude pametan a nerazumljiv. Neke reči s liste ozloglašenih su noseći ili bitni pojmovi u savremenim književnim, psihološkim, filozofskim i drugim teorijama (fantazam, dekonstrukcija, ikonografija, prosede), pa ako se autor poziva na te teorije, teško može da ih zaobiđe. Kada ovome dodamo i reči koje se mogu prevesti, ali s rizikom da im se uruše neki bitni slojevi značenja (manipulisati, instrumentalizovati, recepcija...), ostaje svega nekoliko pojmova sa Mandićeve liste koji su, zaista, izlišni, bezbolno prevodivi i pomodni.

Ko god je izučavao filozofiju i naučne ili umetničke teorije, a Mandić očito nije, dobro zna da je srpski jezik veoma siromašan u oblasti apstraktnog mišljenja, te da je tu svako „posrbljavanje“ vrlo štetno. Recimo, opšte je prihvaćeno mišljenje da su prevodi filozofske i, uopšte, teorijske literature na srpski tečniji, čitljiviji i više u duhu jezika od prevoda na hrvatski, ali su neprecizniji i često proizvoljni. Ova jezička manjkavost ne važi, na primer, za poljoprivredne ili erotske pojmove gde je, kao što to divno pokazuje poezija Ljubomira Simovića, naš jezik nepresušan. Ta se neravnoteža može da objasni, iako srpske intelektualne i političke (kvazi)elite to tvrdoglavo i ciljano izbegavaju, objektivnim okolnostima naše istorije – zbog čega ne možemo i ne treba da se stidimo – a koje za posledicu imaju nepovezan, nedovršen,  manjkav, slab, klecav i neravnomeran razvoj kulture.

Nije, međutim, Mandić potpuno omašio. Upravo u takvoj, nedovršenoj kulturi kakva je naša, nedostatak istinskih misli često se krije iza pogrešno shvaćenih, iz konteksta istrgnutih, neprimereno upotrebljenih i nekritički rabljenih pojmova i teza iz pomodnih teorija, pa tako brojni tekstovi o umetnosti, zaista, izgledaju kao standardizovani birokratski formulari. U teoriji pozorišta, na primer, to se danas dešava s izuzetno važnom knjigom Postdramsko pozorište Hansa Tisa Lemana, na koju se često pozivaju oni koji je nisu čitali, ili oni koji su samo nju čitali. Dakle, nije problem u tome što Mandić kritikuje negativnu pojavu koja zaista postoji, već u tome što pod nju podvodi svaku upotrebu složene (strane) teorijske terminologije, i onu koja je ispravna, smislena i neretko – neophodna.

Želeo to Mandić ili ne, ovo grubo uopštavanje ima nedvosmislenu ideološku posledicu. Ono je još jedan doprinos našem tradicionalnom nepoverenju, čak preziru prema učenosti. Ovde se nikada nije cenila moć znanja, već (nekad) samo politička moć (kraljevska, maršalska, predsednička), a danas finansijska. Kada smo kod moći novca, tužno je da Mandiću, kao redovnom čitaocu „kulturnih rubrika“, više smeta retka pojava netačne i neprimerene (ali i tačne i primerene!) upotrebe stranih teorijskih pojmova, nego metastaza pojave – a pod izgovorom „zahteva tržišta“ – da se smanjuju te iste rubrike, guše kritika i kolumne s intelektualnim sadržajem, proteruju bilo kakve suvisle misli iz naših medija... Pošto je demagoška (patriotska) politička matrica samo oslabila od Miloševićevog doba, ali nikako nije nestala, Mandićevo zalaganje za čistotu našeg jezika (za koju se, u razumnim okvirima, i sâm zalažem), a protiv mrskih, stranih i modernih teorijskih termina, u Srbiji je, zapravo, jedino pravo „uputstvo za uspeh u životu“. Tačna ili netačna upotreba stranih teorijskih pojmova može da donese, eventualno, neku bolju ili lošiju stipendiju, a tekst kao Mandićev je najbolja preporuka za najviše funkcije u oblasti kulture u sistemu koji na Jarinju balvanima ispisuje poslednju „crvenu liniju“ odbrane jedne kontinuirano pogrešne, populističke i demagoške politike.