Svlačim zaštitne košuljice

Ima više povoda za razgovor sa pesnikinjom i proznim piscem Jelenom Lengold. Naime, ovih dana dobila je Evropsku nagradu za književnost, za knjigu priča „Vašarski mađioničar”, kod „Arhipelaga” je objavila novu knjigu poezije, posle dvadeset godina, a isti izdavač objavio je novo izdanje njenog romana „Baltimor”. Nalazi se i u ekipi pisaca koja na štandu Ministarstva kulture Srbije predstavlja našu literaturu na Sajmu knjiga u Frankfurtu.

Inače, Evropska nagrada za književnost osnovana je 2009. godine u cilju podrške predstavljanja, prevođenja i objavljivanja savremene evropske književnosti, i svake godine dobije je deset autora iz različitih evropskih zemalja. Dodelu Evropske nagrade za književnost organizuju Udruženje evropskih knjižara, Savet evropskih književnika i Federacija evropskih izdavača, uz podršku Evropske komisije. Povodom ovog važnog priznanja Jelena Lengold kaže: „Radujem se nagradi, a još više novim prevodima ’Vašarskog mađioničara’ na nekoliko evropskih jezika, što je svakako velika privilegija.” Za istu knjigu, koja je na srpskom imala više izdanja, Jelena Lengold dobila je Bazarovu nagradu „Žensko pero“, kao i nagrade „Biljana Jovanović“ i „Zlatni Hit liber“.

Posle dvadeset godina vraćate se poeziji, onom glasu od kojeg je sve počelo, razmišljate o njemu. Međutim, taj glas progovara o tome da je poezija loša majka, ali i o tome da život i emocije blede bez nje. Iskrenost je još iskrenija kada je izgovorena ambivalentnim poetskim jezikom?

Pre dvadeset godina, kada sam, nakon pet knjiga, prestala da pišem pesme, rekla sam da nisam ja napustila poeziju, već je poezija napustila mene. I zaista je tako bilo, nisam mogla više da pišem pesme. Nekim čudom, ove godine, poezija mi se vratila. Štošta mi se vratilo za šta sam mislila da je nestalo zauvek. Svet emocija, koji je kod mene uvek u saglasju sa svetom književnosti, nikad neće prestati da me iznenađuje.

Žena koja gleda porniće, a kad je pozovu telefonom kaže da presađuje fikus; žena koja promišlja kako je biti u ulozi muškarca koji povređuje druge žene, žena koja se bavi samo sobom, žena koja žudi za ljubavlju... Glas ove poezije osvešćuje sve vidove ženstvenosti kakva je ona danas?

Nadam se da je tako kao što kažete. Glas moje poezije može da osvešćuje samo ono što sam ja sama sebi osvestila, ili što sam zapisala nekim nesvesnim delom sebe, a osvestiće se kasnije, u nekom naknadnom čitanju. Želela sam da ova knjiga bude sasvim drugačija od mojih ranijih knjiga poezije, jer ni ja više nisam ona od pre. Ista je samo ljubav prema knjizi i prema magiji reči.

„Jednom je velika ljubav presekla njegov život na pola, prvi deo nastavlja da se uvija na nekom drugom mestu…” Život može da se nastavi i kad se prekine?

Sioran je zapisao ovako: „Posle izvesnih noći trebalo bi da promenimo ime, jer više zaista nismo isti.” Da, život se nastavlja, posle mnogo čega, i nekad nam se čini da to više i nismo mi, da smo svukli sa sebe toliko zaštitnih košuljica, da je nemoguće nastaviti tako ogoljen, ranjen, povređen, izmenjen, oplemenjen, nov sam sebi... Ali ako imamo sreće, onda otkrijemo neku lepotu u tom svom novom obliku i idemo dalje. Ja nisam zagovornik hrabrosti po svaku cenu, nipošto, nisam mnogo hrabra, ali sam znatiželjna, uvek me zanima šta će biti dalje, u sledećoj epizodi. I to me jedino održava u životu, ta znatiželja. Da nje nema, verovatno bih odavno potonula.

Vaš prostor je svet intime, ne komentarišete „velike” istorijske događaje koji su uveliko preuzeli naše živote?

Veliki istorijski događaji, na svu sreću, nisu uspeli da preuzmu moj život. I dobro je staviti ih pod navodnike, jer u njima nije bilo ničeg istinski velikog. To su uglavnom slike promašaja, pogrešnih odluka, ličnih i kolektivnih, gomila stereotipa, zabluda, nepravdi  i ljudskih nesreća. Od svega toga ja se sakrivam u svet intime dok pišem, ali naravno da sam svesna stvarnosti u kojoj živim. Ipak, verujem da konačno svaki čovek oblikuje svoj svet, a ja sam oduvek bila odlučna u tome da moj svet bude satkan od dubokih strasti i intime. Pa ma u kakvom okruženju se nalazila. Izgradila sam sposobnost da se maksimalno isključim iz svega što me ometa.

Jednu ste pesmu posvetili i hrvatskom pesniku i TV voditelju Aleksandru Stankoviću. Da li Vam je bio simpatičan upravo zbog te dvostrukosti svoje uloge, javnog poziva i stidljive poetske crte?

Stanković je divan, moderan, pesnik, a uz to i veoma hrabar novinar i izuzetno šarmantan čovek. To je sve više nego dovoljno da zasluži barem jednu pesmu, zar ne? Sigurna sam da će i on jednog dana, samo ako za to bude imao uslova, da odustane od novinarstva i da se u potpunosti posveti književnosti. Mada i novinarstvo, baš kao i književnost, i te kako ume da uzvrati ljubav čoveku, to znam i iz ličnog iskustva. Kad istinski uvažavate svoju publiku, to vam se uvek  vraća, a Stanković je čovek koji sve radi sa punim srcem. Tu negde  sam ga prepoznala, osetila sam da smo na tom nivou slični ljudi.

Posle dugogodišnje novinarske karijere, bili ste projekt-koordinator u Nansen centru, jednoj norveškoj Humanističkoj akademiji, na predmetu konflikt menadžment. Sada ste samo pisac?

Ponosna sam što sam punih dvanaest godina uspešno radila za Nansenskolen, jednu divnu i plemenitu instituciju, koja je za svoj rad već dva puta nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Bile su to naporne i uzbudljive godine, pune učenja i putovanja. Ali, upravo ove jeseni, ja sam odlučila da dam otkaz i da se vratim u slobodne umetnike, da odustanem od lepe norveške plate i da sebi vratim svoje vreme i svoju slobodu. Na ovu odluku sam još ponosnija, jer znam da je potpuno luda, ali istovremeno i potpuno nalik na mene. Sloboda iznad svega!