Pačija škola

Ona lepa želja da živimo u dosadnoj državi (što podrazumeva da nam lični život bude zabavniji i da zavisi samo od naše sopstvene maštovitosti) nikako da se ostvari. Ubrzanje istorije, započeto ovde pre dvadesetak godina, nikako da se zaustavi, ili bar uspori. Zato i informativno (politički) televizijski program, po zastupljenosti i gledanosti, ozbiljno konkuriše svakovrsnoj zabavi koja je zaposela ekran. Beg od stvarnosti u te šarene laže, igrarije, smejurije, rijalitije nije više moguć u potpunosti.

I nisu više dovoljne redovne emisije vesti i nedeljni politički tok šou programi da bi se savladala ta sila dnevnih zbivanja koja sudbonosno utiču, direktno ili indirektno, na svačiju svakodnevicu. S puno razloga televizijske stanice koje se drže i svoje informativne medijske funkcije ustanovile su dnevne emisije – komentare dnevnih aktuelnosti. Kako god da se imenuje njihova suština – povodom vesti, tragom vesti, iza vesti – ista je namera da se dopuni, razjasni i objasni bit događaja.

Koliko je to uvek teško, a koliko je teže ukoliko su teže političke okolnosti u kojima se za istinom traga, pokazuje najbolje baš ovih dana emisija „Između dve vatre“ televizije B92. Uz svu upornost u postavljanju sasvim opravdanih, logičnih i preciznih pitanja, novinarka Ljubica Gojgić ne dobija jasne, konkretne, jednostavno sročene odgovore. Bilo da je o najnovijoj etapi na putu Srbije ka Evropskoj uniji (a očigledno preko „kosovskog čvora“) razgovarala s domaćim bilo sa stranim političarima, malo ko od njih je bio spreman da se odvoji od političko-diplomatskih formulacija u laviranju između saopštavanja „prijatnih“ i „neprijatnih“ istina.

U toj situaciji i gledalac se nađe između dve vatre i u prilici da sam dodatno povezuje činjenice i izvlači zaključke. I da, uz još neke tekuće TV sadržaje, razmišlja o tome šta nam se desilo i šta će još biti.

Pa kad na istoj televiziji gleda film „Sutjeska“ u kojem su partizani Dalmatinac i Srbijanac (Boris Dvornik i Bata Živojinović) drugovi do smrti, a oni koje tumače Smoki Samardžić i Kole Angelovski drugovi do pobede, pita se kud i kako ode to drugarstvo u borbi za slobodu i zajedničku državu.

A kad zna kako se ta država potom krvavo raspala, s oprezom prima vesti o trudu da njeni nekadašnji delovi ponovo rade zajedno, da se druže, da se ispomažu, sada, istina, pod firmom „regionalno“. Sa ekrana, naime, baš ovih dana, stižu i sledeće informacije:

Iz Virovitice – o premijeri predstave po Andrićevom tekstu u zajedničkoj produkciji pozorišta iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije.

Iz Beograda – o veseloj dečjoj priredbi u Domu narodne skupštine, uz učešće malih Srba, Hrvata, Slovenaca...

Iz Banjaluke – o dogovoru turističkih organizacija susednih zemalja da uvedu u ponudu đačke ekskurzije „po regionu“ i da zajednički nastupaju na „trećim tržištima“.

Jesmo li opet, po ko zna koji put, na početku, u projektu bez garancije dugotrajnosti, u onoj školi politike u kojoj se razredi prelaze relativno uspešno, ali nikako da se položi ispit zrelosti.