Nobelovac bi rekao: Dajte nagradu

Čačak - Milenka Pajića (61), književnika, autora tridesetak knjiga različitih žanrova, multimedijalnog umetnika i kulturnog poslednika, zatičemo na radnom mestu u Domu kulture u Čačku. On je poslednji, trideset i peti po redu, dobitnik Andrićeve nagrade za najbolju zbirku priča objavljenu na srpskom jeziku. To je knjiga „Imam priču za tebe”, objavljena u beogradskom Zavodu za udžbenike 2009. godine. Sa piscem smo razgovarali čim se vratio iz Beograda, gde je prisustvovao konferenciji za štampu u Andrićevoj zadužbini. Raspitujemo se o njegovim utiscima, a on kaže:

– Krenuo sam u metropolu u dobrom raspoloženju, sa namerom da upoznam novog dobitnika Andrićeve nagrade, da mu čestitam na uspehu, da mu predam majstorsko pismo koje sam dobio prošle godine i da mu poželim još dobrih knjiga i vrednih nagrada... Ali, pošto nagrada ove godine nije dodeljena, ispalo je da nemam kome da čestitam.

Šta bi Andrić kazao da može da komentariše ovaj slučaj?

Kazao bi: Bolje dajte nagradu makar i kao neznatnu pripomoć piscu i delu da i on i čitaoci uoče kvalitet knjige. Kao obavezu da ubuduće piše još ozbiljnije i još bolje. Kao produžetak davno započetog posla pronicanja u tajne života i sveta. Kao nadu novih generacija stvaralaca i čitalaca, da mogu da se priključe plejadi domaćih neimara...

Kako ste Vi doživeli ovaj presedan?

Pošto sam nekoliko minuta zakasnio na svečanost nisam odmah razumeo o čemu se radi. Pomislio sam da je nagrada dodeljena dvojici pisaca. Ni to mi se nije svidelo. Ako je Andrićeva, onda ona treba da bude individualna. A da može da se uopšte ne dodeli, to mi nije padalo na pamet! I do sada je kvalitet nagrađenih priča, ciklusa ili knjiga bivao različit. Ako hoćemo pravo, malo je pripovedača koji su se približili Učitelju, ali ima i takvih. Između 35 dosadašnjih dobitnika nalaze se i imena Dragoslava Mihailovića, Aleksandra Tišme, Danila Kiša, Milorada Pavića... koja čine čast srpskoj književnosti. Žao mi je što žiri nije našao način da se ova Andrićeva nit u srpskoj književnosti produži i da se ostvari kontinuitet. Jer, neprekidnost, to je ono što nam fali i što nas neprestano sapliće na putu izgradnje i dosezanja ozbiljne evropske kulture.

Isti žiri radio je prošle godine i nagradio Vas. Šta se moglo promeniti za godinu dana? Ili ste Vi, možda, visoko odskočili?

U obrazloženju je rečeno da ove godine ponuđene knjige nisu bile kompoziciono i tematski celovite nego da su predstavljale prost presek narativnog procesa, bez estetskog i poetskog jedinstva... U toj formulaciji prepoznao sam cilj koji sam postavio sam sebi komponujući nagrađenu knjigu. Ona je postigla neophodne umetničke, andrićevske standarde, tako da se ove godine nije moglo mimo, niti ispod toga. Šta sam konkretno uradio? U predgovoru dao sam definiciju priče, a onda sam na brojnim primerima ilustrovao pojedine tipove priča. Svoju zbirku priča zamislio sam kao mogući priručnik kreativnog pisanja. Junak moje knjige jeste priča sama. Dao sam joj glavnu ulogu, gurnuo u vatru, verujući joj apsolutno i ona se izborila za sebe, kao što sam slutio, zato što je dobila moje poverenje. Na kraju profitirali smo oboje: i ja i moja priča!

Kome biste Vi, kao 35. Andrićevac, dodelili nagradu?

Da sam učestvovao u radu žirija insistirao bih na tome da se povede oštra i iskrena diskusija, polemika o knjigama iz užeg izbora. Zastupao bih stav da se rasprava ne sme prekinuti dok se svi članovi žirija ne izjasne i sve dok se ne izabere novi dobitnik. Kada bi svi aduti pali na sto, onda bi se došlo i do pravedne odluke. Ispada da članovi žirija nisu imali dovoljno hrabrosti da se odluče za jednu knjigu, da „prepoznaju” njene kvalitete i da je „proglase” , izviču, najboljom. Ne bi se desilo ništa strašno. Samo bi se proces izbora logično priveo kraju... A ja bih se odlučio za Lasla Blaškovića jer smatram da ovom nizu od tridesetak pripovedačkih glasova upravo nedostaje jedan odrešit, osoben, eksplozivan glas kakav je njegov.Može li se reći da je institucija Andrićeve nagrade zapala u krizu?

Pošto smo mi u svemu i svuda u nekoj vrsti krize, plašim se da će se ovaj slučaj možda zloupotrebiti, ali nekolike primedbe svakako se mogu izneti. Pre svega, Andrićeva nagrada ne dodeljuje se delu izdatom u tekućoj godini nego knjizi štampanoj u prethodnoj. Možda to nije lako organizovati – vezano za datume rođenja, smrti, dobijanja Nobelove nagrade, ali moralo se doći do rešenja da se Andrićeva nagrada dodeljuje iste godine kada je i delo objavljeno. Ovako uvek dolazi do zabune za koju godinu se nagrada u stvari dodeljuje. Ona je „poslednja” u nizu svih mogućih domaćih nagrada i nagradica. Stiče se utisak da ova nagrada tek osvežava sećanje na delo koje je već jednom pročitano i da, sa naknadnom pameću, potvrđuje već utvrđene, usaglašene i opšte poznate stavove kritike, ređe i publike. Na kraju, uloga Zadužbine Ive Andrića u poslovima oko dodele nagrade kao da je skrajnuta, manje važna? Kako je došlo do toga da naš svet i ne zna tačnu adresu zadužbine (Milutina Bojića 4, a ne Andrićev venac)? Zašto se o nagradi ne piše više u „Sveskama” (poslednja, najkraća rubrika)?...

Pošto nemate naslednika, Vaš mandat dobitnika nagrade Ivo Andrić faktički se produžava još za godinu dana. Kako ste, kao Andrićevac, proveli prvu godinu mandata?

Pravo govoreći, ja sam više borhesovac, kišovac ili pavićevac, ali veoma mi imponuje kada me po neko imenuje andrićevcem. Godina je proletela kao u nekom snu. Pre svega, osećao sam potrebu, a i dužnost da se vratim Anrićevom opusu. Možete se i sami uveriti, ali verujte mi na reč – u Andrićevim knjigama, romanima, pripovetkama, esejima, sentencama... sve je i dalje na svom mestu – jasno, čvrsto, naizgled jednostavno, iskreno, ali i sa doslednim poetskim i vrlo visokim estetskim dostignućima... Naročito sam analizirao Andrićevu pripovetku „Pismo iz 1920. godine”. Tema ove priče je mržnja, endemska vrsta bosanske mržnje. Andrić je slutio da tolika količina mržnje skoncentrisana na uskom prostoru ne može doneti ništa dobro. Andrić nas je upozorio, ali mi nismo pažljivo čitali svog učitelja. Tu drevnu mržnju nismo umeli da preobrazimo u ljubav nego samo u još veću i strašniju mržnju.

Gvozden Otašević