Pozorište u okupiranoj Srbiji

Rad na knjizi „Pozorište u okupiranoj Srbiji” Boro Majdanac započeo je pre više od dve decenije. Delo obiluje istorijskim izvorima koji se najvećim delom prvi put prezentuju, a obuhvata period nemačke okupacije 1941–1944. i neposredno posle oslobođenja. Otuda i podnaslov knjige „Pozorišna politika u Srbiji 1941–1944”. Dokumenti, fotografije, plakati, novine, smešteni na 868 strana svedoci su kratkog ali turobnog perioda naše istorije. Knjigu su objavili Udruženje dramskih umetnika Srbije i izdavačka kuća „Altera”.

Na ovaj zanimljivoj istraživačkoj, dokumentovanoj, reklo bi se i esejističkoj studiji, Majdanac je usmerio svoj radni potencijal još 1991. godine, inspirisan potresnom televizijskom dramom „Smrt gospođe ministarke”. Pretvorio se, kako u šali zna da kaže „ponovo u đaka”, prijavio doktorsku disertaciju, krenuo u istraživači poduhvat i uspešno ga završio.

Kao na dlanu, pored ostalog, ispisana je istorija Narodnog pozorišta u Beogradu. Čitamo dokumenta o žestokom sukobu između Jovana Popovića, upravnika Narodnog pozorišta i Velibora Jonića, ministra prosvete, u vezi sa vođenjem pozorišne politike u Srbiji, ili i o iznajmljivanju kostima iz Šarlotenburga kod Berlina za operu „Rigoleto”, o Žanki Stokić, Aleksandru Cvetkoviću, Jovanu Taniću, o disciplini, kuluku, nabavci namirnica i cigareta...

Majdanac govori i o drugim prestoničkim pozorištima, ali i o onima u provinciji. Obrađen je, zapravo, pozorišni život u celoj Nedićevoj Srbiji, ne samo profesionalna već i amaterska pozorišta, u kojima su glumili i zemljoradnici, i domaćice, i zanatlije, i poštari, i činovnici, i sudije, a ceo prihod usmeravan je isključivo u humanitarne svrhe. U seoskim pozorištima, a bilo ih je više od 200, režirali su najčešće učitelji, ali je isto tako u selu Tečić kod Belušića, reditelj bio sveštenik Milivoje Urošević. Spremio je „Đidu” i „Devojačku kletvu”.

Štampa beleži, navodi u svojoj knjizi Boro Majdanac, da je jula 1943. u selu Prćilovica kod Žitkovca, predstavu „Doboš pred kućom” Moravskog narodnog pozorišta iz Niša, igranu na livadi, posmatralo 6.000 gledalaca, dok je „Đidu” Narodnog pozorišta iz Beograda na izvođenju u Aranđelovcu, takođe na otvorenom u „čarobnom dekoru” videlo čak 8.000 ljudi na dve odigrane predstave. Nailazimo i na zanimljiv podatak da je u Borskom rudniku, gde su uslovi za rad bili užasni, bilo pozorišne i muzičke aktivnosti. „Ne brini majčice mila” ili „Pesma za Bor”, koju je napisao obveznik radne službe Borskog rudnika Aleksandar Đukić, peva se i sluša i danas.

– Pozorišta su imali i odbori Crvenog krsta, sportski klubovi, vatrogasne čete, bolnice, Nacionalna služba za obnovu Srbije, Srpska državna straža, đaci... Igralo se i u logorima, čak i onom na Banjici. Na brzinu su smišljane pesme i komadi – kaže Majdanac i dodaje:

– „Banjičanku” su svi znali napamet. Među zatočenima se jedno vreme nalazila i profesionalna putujuća glumica Rosa Ćelić. Veoma aktivno je bilo i Partizansko pozorište Užičke republike, a pozorišna aktivnost zabeležena je i kod Pećančevih četnika i četnika Draže Mihailovića.

Ono što Boro Majdanac primećuje kao svojevrsni fenomen jeste da publika nikada nije izneverila glumce. Čak su i Nemci bili iznenađeni tolikim interesovanjem srpskog naroda za pozorište.

– Nemci su vodili glavu reč i kada je pozorište u pitanju. Već u maju 1941. doneta je uredba po kojoj Jevreji i Cigani nisu mogli da budu ni autori ni izvođači dela. To isto važilo je i za masone. Naišao sam na podatak da je Raša Plaović bio mason i zbog toga je penzionisan marta 1942. i tako udaljen iz Narodnog pozorišta. Zanimljiv je i slučaj Eriha Hecela koji je bio Jevrejin, pa su ga oterali iz Pozorišta početkom oktobra 1941, čim je završio režiranje „Elge”. Njegovo ime nije stavljeno na listu, pa je kao reditelj „Elge” često pominjan Jurije Rakitin! Hecel bi sigurno bio uhapšen, ali se uspešno krio kod prijatelja, posebno primabalerine Smilje Torbice, sve do tragične pogibije u anglo-američkom bombardovanju Beograda 16. aprila 1944. godine. Istog dana stradao je i Andreja Miroslavski, član Operskog hora, koji je 1942. uspeo da pobegne iz nemačkog zarobljeništva. Poginuo je sa detetom u naručju, pripoveda autor.

Boro Majdanac pominje i slučaj Marije Birtašević, čistačice Narodnog pozorišta, koja je okrivljena od partizanskih vlasti da je sarađivala sa fašističkim organizacijama. Njen sin je bio u partizanskim jedinicama, i ranjen je kod Čačka, a nju su u Beogradu izbacili s posla.

Slična sudbina zadesila je i Blaženku Katalinić, čiji je sin bio teško ranjen na Sremskom frontu, a njoj su zabranili da radi sa obrazloženjem, da je tokom okupacije igrala u „Centrali za humor”. Interesantan je i slučaj Melanije Bugarinović. Ona je za vreme okupacije više pevala u Bečkoj operi nego u Beogradu. I završetak rata dočekala je u austrijskoj prestonici, a tadašnja vlast joj je konfiskovala imovinu. Oskar Danon je u to vreme bio direktor Opere i zamolio je svog kolegu, direktora Bečke opere, da proveri kakvo je bilo držanje Melanije Bugarinović tokom gostovanja u Bečkoj operi. Iz Beča je stiglo pismo u kojem se kaže da je ova umetnica bila izraziti antinacista. Ubrzo se Melanija Bugarinović ponovo našla u Beogradu, a konfiskovana imovina joj je vraćena.

Ovo je samo mali deo zanimljivih podataka, slučajeva, sudbina... koje je u knjizi „Pozorište u okupiranoj Srbiji” zabeležio Boro Majdanac.

B. G. Trebješanin