Izborne brige

Sreli se Srbin, Hrvat, Slovenac, pa još i Amerikanac, Rus, Francuz, Španac, Argentinac… Tako bi mogao da se sklepa vic, u kome ćemo ismejati druge ili nas, ali…

Pomenuti, i mnogi drugi, zaista su se našli na istom, ozbiljnom, poslu: u izbornim kampanjama. U pravom trenutku, reklo bi se: kriza je opšta pa su, više nego obično, dobrodošla opšta izjašnjavanja.

Zabrinjava, međutim, to što se na sve strane o izborima, iako su u temelju demokratije, priča kao o novoj opasnosti. Preciznije: da njihovi pobednici prečesto izneveravaju iskazanu volju građana i da tako izazivaju socijalne pa i sistemske potrese, kakvi se upravo protežu od Atine i Madrida do Njujorka.

Učesnici u trci za liderske pozicije međusobno se optužuju kao da su u ratu u kome je „sve dozvoljeno”. Jedni drugima prebacuju da su im stranački i ostali uskogrudi prohtevi preči od zadovoljavanja elementarne potrebe da se uslovi života većine građana bar više ne pogoršavaju ako već „ne mogu” da se poboljšavaju.

Kad se sabere sve čime jedni drugima trljaju nos, ispada da za vlast konkurišu samo razne vrste „neprijatelja naroda”: oni koji su ranije izdali, oni koji sada izdaju i oni koji će izdati opšte interese. Daleko bilo, ali u izvesnoj meri je tačno: do sadašnjih internacionalnih i nacionalnih posrtanja mahom se dospelo sadejstvom – naravno, u vrlo različitim dozama – aktera, od kojih su svi bili na vlasti ili je još drže, i kao takvi doprineli tekućim košmarima.

Iako deluju kao ljuti protivnici, oni zdušno onemogućavaju afirmaciju novih političkih snaga. Praktično, nema šanse da se vlast izglasa stranci koja već nije izglasavana.

Evropski „Ogorčeni” i američki „Okupatori Volstrita” demonstracijama se protive takvom stanju, koje im se čini kao „rotirajuća” verzija autokratija srušenih ili podrivenih u „arapskom proleću”. Traže bitne promene da se ne dozvoli da u demokratijama prevladaju interesi manjine, umesto većine.

Njihovo nezadovoljstvo podupiru činjenice. Na primer: da se sve više ističe „faktokratija” (stvarna, obično finansijska, a ne izabrana vlast); da nije u redu da mase poreskih obveznika plaćaju za krahove finansijskih giganata čiji su se rukovodioci i njihovi partneri obogatili u visokorizičnim transakcijama; da u SAD, kako navodi Džim Volis, duhovni savetnik predsednika Baraka Obame, samo jedan procenat stanovnika kontroliše 42 odsto iznosa nacionalnih finansija, da je raskol u platama direktora i prosečnog radnika čak 400:1…

U vreme širenja demokratije – vlasti naroda, na osnovu iskazane volje većine – uvećala se, paradoksalno, premoć staleške manjine. Zbog toga sada jača i buntovna manjina. Uporedo s tezom o „sukobu civilizacija”, kao da se rasplamsava „sukob manjina” unutar iste civilizacije.

Ipak, i dalje će u svim demokratijama odluku o tome ko treba da bude na vlasti donositi takozvana ćuteća većina. Kad progovori, na biralištima.

Izazov dobroj tradiciji neposrednog izjašnjavanja predstavlja okolnost da se suočavamo s globalnim problemima, a da prevladavaju kadrovi kojima je to manje važno od ambicije da „po svaku cenu” zadobiju lokalnu podršku. Usklađivanje lokalnih potreba i globalnih neizbežnosti, najveće je, mislim, iskušenje savremene politike. Svuda, pa i ovde.

Preporuka da Srbija postane kandidat za članstvo u EU jeste priznanje ovdašnjoj politici za dosad učinjeno, ali je i razjašnjeno da učlanjenja neće biti dok se ne „reši kosovsko pitanje”. Iako se čuje da nam se ispostavlja novi uslov, nije baš tako: svaki kandidat za učlanjenje treba da dostavi precizne podatke – ko smo, šta smo, kakvo nam je domaćinstvo, na kojoj se kvadraturi prostiremo, kao i o ostalim bitnim karakteristikama kojima se predstavljamo i u tekućem domaćem popisu stanovništva.

Kako će se i kada „rešiti kosovsko pitanje” lakše je reći nego dobiti na prognozi. Bilo bi dobro, čini mi se, da to ne bude deo izborne kampanje. Jer niti ona može da posluži traženju izlaza iz strateškog lavirinta, u kome smo poodavno, niti može da donese prevagu u glasovima.

Naša sudbina ne zavisi samo od našeg izjašnjavanja. Ne zavisi ni Evropi, ni Americi, ni Rusiji, niti ikome drugome samo od sopstvenog opredeljenja. Izbori na globalnom planu, uz traganje za realnim mestom nas u svetu i sveta u nama, nastavljaju se i posle lokalnih izglasavanja.

Spoljna politika nije demokratski proces. U njoj odlučuje odnos snaga. Jači pobeđuju, ili bar ne gube, i kad nisu u pravu. Ako im nije jasno ko je jači, usaglasiće se na račun slabijih, kao što smo mi, na kojima je da izaberu: onog ukućanina koji će im, u svetskim tumbanjima, obezbediti solidnije partnere izvan kuće, u zajednici kojoj težimo.