Tajna prodora je u kiviju

Iako u poslednje vreme analitičari ističu da Ujedinjene nacije sve više gube na značaju u rešavanju svetskih problema, Kori Udovički, pomoćnik generalnog sekretara UN, kaže da po mnogim pokazateljima svetska organizacija nikad nije bila relevantnija. U razgovoru za „Politiku” Udovički, koja je i pomoćnik administratora Programa UN za razvoj (UNDP) i direktorka Regionalnog biroa UNDP-a za Evropu i Zajednicu nezavisnih država, ističe da kada promislimo trenutna globalna dešavanja, jasno je da će UN biti još značajnije za uspešno prevazilaženje globalnih izazova koji nam predstoje.

„Ovih dana smo bili svedoci groznice sa kojom je svet pratio pitanje palestinskog zahteva za prijem u UN. Malo ko očekuje da to podnošenje zahteva direktno utiče na stanje na terenu, pa ipak, značajno je jer odluke koje se donose u UN imaju moralnu snagu i političke posledice. Danas, kao i pre šest decenija, UN simbolišu univerzalne vrednosti, čak i ako se one ne oličavaju uvek u pojedinačnim odlukama, jer konkretna rešenja donose se u okviru, i na osnovu, političke realnosti. Uostalom, da UN nisu relevantne, SAD ne bi za svoju misiju pri UN upravo završavale izgradnju nove zgrade, od čak 22 sprata.”

Dakle, UN nisu u krizi?

UN nisu u krizi relevantnosti, kao što to neki žele da predstave, ali jeste tačno da institucionalno i organizaciono ustrojenje UN više ne odražava u potpunosti geostratešku realnost današnjeg sveta.Ta se realnost radikalno izmenila od kraja Drugog svetskog rata, kad su UN stvarane. Prvo, padom Berlinskog zida i završetkom hladnog rata, nestala je jednostavna podela na „prvi” i „drugi” svet. Od tada je, nasuprot nekim ranim utiscima, postalo jasno da će svet, bar za dogledno vreme, biti multipolaran. Zatim, porastom broja zemalja koje dostižu „srednji nivo dohotka”, a naročito nastupanjem novih privreda, kao što su Kina, Indija, Brazil, radikalno je izmenjena struktura i ekonomska uloga i nekadašnjeg „trećeg sveta”. To se jasno pokazalo njihovom ulogom u odgovoru na finansijsku krizu 2008. Kriza je jasno pokazala i to da stepen ekonomske globalizacije danas zahteva mnogo veću sposobnost međunarodne koordinacije, ili čak objedinjavanja, ekonomsko-finansijske regulative i politika. Konačno, baš negde pred ekonomsku krizu, postalo je jasno da će globalna zajednica morati da iznađe način da racionalnije troši prirodne resurse. To je, na dugi rok, najveći globalni izazov. Na sve ove izazove 21. vek će morati da odgovori razvojem mehanizama međunarodne saradnje. A u tim procesima će, na direktan ili indirektan način, UN igrati centralnu ulogu.

Ali govori se o tome da UN nisu u stanju da odgovore na ove izazove, da su zarobljene u večitom naporu reforme koja ne proizvodi rezultate?

Ako govorite u tom smislu, onda govorite da se u krizi nalazi svet, a ne UN. Da pojasnim, UN nisu autonomna organizacija koja, kao što to rade preduzeća, ili ministarstva, autonomno proizvode proizvode, ili donose rešenja, dok ih osnivač povremeno u poslu nadgleda. UN su mehanizam, regulisani proces dogovaranja i koordinacije postupaka, između njenih osnivača – zemalja članica. Ako UN nešto ne urade, onda to znači da zemlje članice to nisu uradile kroz mehanizme UN. Ja verujem da će se ti mehanizmi ipak prilagoditi kad nastane snažna potreba, kad novi odnos snaga i potreba to zaista nametne. Setimo se kako je brzo povećano učešće država novih tržišta, pre svega iz Azije, u mehanizmima odlučivanja MMF-a i Svetske banke kad je bilo neophodno da preuzmu veći teret u odgovaranju na krizu 2008. godine. Ili, pogledajmo kako sad Evropa ubrzano radi na izmeni nekih svojih ključnih finansijskih mehanizama.

O Aziji kao lokomotivi globalnog rasta sad se nešto ne čuje?

Pokazalo se 2008. i 2009. da su nove privrede toliko ojačale da su u stanju da, umesto da potonu kad je Zapad u krizi, posluže kao globalna lokomotiva rasta. Trebalo im je nešto vremena da se preorijentišu na fiskalno podsticanje sopstvene potrošnje i rasta, a onda su se vratile na vrlo visoke stope rasta od pre globalne krize. Oni koji su izvozili u te zemlje, pogotovo sirovine i industrijske proizvode, prvi su počeli da se izvlače iz recesije. Međutim, sada se i Kina i Indija suočavaju sa visokim inflatornim pritiscima, pa su sad u procesu njihovog istiskanja. Znači, pooštravaju monetarnu politiku i smanjuju državnu potrošnju, što sve neumitno dovodi do usporavanja privrednog rasta. I dalje rastu po za nas visokim stopama, ali usporavanje deluje negativno na privredne partnere.

Vidi li nas ta Azija?

Pa, ekonomski mi smo za njih zaista kap u moru. Nemam direktnih iskustava, ali verujem da nas ekonomski ne vide. Međutim, mislim da nas kulturno i politički vide daleko više no što to opravdava naša ekonomska, pa i demografska, veličina. U tom smislu je nasleđe bivše Jugoslavije dragoceno i, verujem, još uvek živo. Takva prepoznatljivost jeste ekonomski kapital – i ne smemo da ga zanemarimo, ne smemo da dozvolimo da potpuno zastari.

Ali, imamo li kapaciteta da se ekonomski pozicioniramo na tim tržištima?

Moj odgovor na to pitanje jeste – da. Ako kapacitete nemamo, onda ima dovoljno elemenata da ih izgradimo. Svakako ne možemo da čekamo da neko drugi to za nas uradi. Mi previše prepuštamo nadi da će doći do obilnog dotoka stranog kapitala. Njega nije bilo dovoljno ni onda kad je kapitala u Evropi bilo u izobilju! Sad će to ići još teže. I ne mislim da su investicija sa tih novih tržišta jednostavna zamena za evropski kapital. Nemojte me pogrešno razumeti: mi treba da radimo sve što možemo – da poboljšavamo poslovno okruženje, da se povezujemo sa stranim investitorima i podstičemo ih da ovde ulažu. Ali to ne sme da bude kraj priče. Mora i da se radi na osvajanju novih tržišta, i to sistematski, u saradnji, kako poslovnog sektora međusobno, tako i poslovnog sektora i države. Uzmimo za primer Novi Zeland. Tražnja za kivijem nije postojala, niti je izgledalo logično da bi svet kupovao mali ružni kivi, i to uz troškove prevoza sa dalekog Novog Zelanda. No, udruženja uzgajivača i novozelandska država godinama su radili na pripremi kako kvaliteta i količina, tako i marketinga. Kraj priče nam je poznat.

Kako vidite položaj Srbije u poređenju sa regionom, budući da je on oslabljen u pogledu poslovnog okruženja?

Poređenja i rangiranja su nezahvalan posao. Mnogo zavisi od izbora pokazatelja koji se uvršćuju kako bi se izmerila „povoljnost poslovnog okruženja”. Ja ne sumnjam da se u Srbiji faktički poslovno okruženje poboljšava već niz godina. Ipak, istakla bih primer Crne Gore, koja je nekad nesumnjivo stajala iza Srbije po nivou indeksa ljudskog razvoja, a danas stoji i ispred Srbije i ispred Hrvatske, baš zato što se tamo već godinama sistematski radi na razvoju i modernizaciji. Ceo državni vrh radi na privlačenju stranih investicija u turizam na primorju. Ali radi se, na primer, baš sa UNDP-om na razvijanju zelene turističke ponude i kapaciteta na severu zemlje, gde strani kapital neće skoro poželeti da dođe. Makedonija takođe već neko vreme sistematski napreduje, iako je zbog geografskog položaja ekonomski izolovana. Nažalost, delimo u našem regionu to što, i kad ima privrednog rasta, njega prati rastuća nejednakost.