Boja kao istina Miše Jelića

Zadivljujući petao okružen simbolima, magični konji kao razjareni anđeli, zaljubljeni par papagaja iznad idiličnog jedrenjaka, čarobno cveće u fascinantnim bojama... Na ovim slikama provejava optimizam, uz dominaciju svetlosti i snage. Sve je perfektno naslikano, baš kao u starih majstora.

U to se, uostalom, možete uveriti do 22. oktobra u Galeriji SKC, gde je izloženo 38 slika istaknutog srpskog simboliste Miodraga Miše Jelića. Na prikazanim delima dominiraju jarke boje, kao u sunčevom spektru – dugi. „Boja kao istina”, naziv je njegove izložbe.

„Gledanje ovih slika nije samo estetski doživljaj, već i posmatranje zaleđa slike i onog što se na prvi pogled ne vidi. Osećaj nadčulnog značenja, savršenstva linija i nanošenja odgovarajućih boja kao poruka. Spoljašnji oblik je kao nagoveštaj sputane tajne, možda i njenog rešenja, izraslog iz istog simboličkog stabla”, tvrdi Jelić i podvlači da „slika i slikar ne dokazuju, nego samo ukazuju”.

Priznaje da je momentalno opčinjen francuskim simbolistom Gistavom Moroom koji je perfektno slikao svoje zagonetne snove. Smatra da je Moro bio nenadmašan u simbolici.

I Jelić je pomno proučavao drevne misterije. Preokupiran je biblijskim temama, mitološkim figurama, hrišćanskim dogmama, alhemijom, astrologijom, konjima, delfinima, sovama, leptirima, petunijama, Teslom, Dunavom, Dorćolom...

Njegov maestralno naslikani petao, sa jarko crvenom krestom, kao da gromoglasno kukuriče u slavu života. Jer on, dabome, samo ne kukuriče u carstvu smrti, daleko bilo. Zato Jelićev prekrasni petao i izgleda kao da je upravo oterao nečastive sile mraka, zauvek.

A tek magični konji, simboli lepote i ponosa: na bogatim crtežima dominiraju pegazi, dok u moru linija promiču galoperi i kasači. Konj je najplemenitija životinja i ima veoma dugu istoriju trajanja, kaže umetnik. Od Eohipusa („konja praskozorja”, koji je živeo na početku kenozoika) do danas prošlo je 60 miliona godina.

Jelićev crtež je poput kardiograma, kao da odslikava nekakav seizmograf duše. Stil mu je iskričav i talasast, pun bleskova i kratkih spojeva, sav od akrobacije i vatrometa. Slikanje je slično životu, priznaje. Izgleda kao igra, a u stvari je đavolski ozbiljna stvar.

Čitav svet poznavalaca srpskog slikarstva odmah prepoznaje njegov stil, u kojem dominiraju virtuoznost, poetičnost i simbolika. I na kilometar udaljenosti, može se reći: ono je Miša Jelić, čovek koji slika sa lakoćom koju mu je poklonio Gospod Bog.

Ovaj umetnik kaže da je slika jedna vrsta ikone. Zato se često prekrsti ispred svojih slika. A najviše se razgali, uz neizbežno crno vino, kada mu posetioci izložbi kažu da su ih njegove slike uzbudile i oraspoložile. Jer, kao što svaka priča nađe onog za koga je ispričana, tako i svaka slika nađe onog za koga je naslikana, što potvrđuje i ova izložba.

Miodrag D. Jelić rođen je u Beogradu, gde je završio Akademiju likovnih umetnosti u klasi profesora Miloša Bajića. Živi i radi na Dorćolu, u ulici Cara Uroša 15. Često se spusti na Dunav, gde pored Jojkićevog kanala ima vikendicu sa prostranom terasom. Želja mu je da nadomak ovog dunavskog rukavca otvori slikarsku akademiju.

P. Mićković