Šta hoće sindikati

Iskustvo PUPS-a navelo je sindikate na pogrešan zaključak. Sindikati se pitaju da li je bolje biti i manji politički partner u vladi nego veliki socijalni partner u ekonomsko-socijalnom savetu, kao i da li je PUPS sa svojih pet poslanika i jednim članom vlade više uradio za penzionere nego sindikat za zaposlene, nezavisno od broja članova. PUPS je možda jedina socijalno utemeljena stranka, ali to ipak nije sindikat nego stranka.

Ovde se nameće više pitanja koja se tiču uloge sindikata i njihovog odnosa sa strankama. Pluralizacija društva i privatizacija preduzeća bitno su uticali na promenu uloge sindikata. U Srbiji je država još uvek dominantni poslodavac i zato treba razumeti okrenutost sindikata ka državi. To ne može biti izgovor što u privatne firme skoro da nisu ni privirili. Borba sa vladom i poslodavcima nije nimalo laka. Socijalni dijalog nije dao očekivane rezultate, ali ni protesti nisu uvek delotvorni. Ne treba ni pominjati sečenje prstiju, ležanje na šinama i druge izlete. Sindikati još uvek nisu pronašli i oblikovali svoj koncept i strategiju delovanja u novim okolnostima.

Postoji opasnost da država u uslovima krize pribegne strategiji spasavanja predstavnika krupnog kapitala, kao što je do sada spasavala gubitaše kupovinama socijalnog mira. Vladina politika je razapeta između lobiranja „kluba privrednika”, pritisaka sindikata i zahteva MMF-a. Kriza je plodno tlo za jačanje populizma. Socijalna demagogija se može podmetnuti sindikatima od strane desničarskih organizacija i grupa sa političkim ciljem, a pod izgovorom rešavanja socijalnih problema.

Sindikalni pluralizam je doveo do fragmentacije, pri čemu među sindikatima gotovo da nema zajedničkog imenitelja niti sinergetskog dejstva. Ideja da sindikati izađu na izbore nosi brojne rizike i probleme. Da li sindikati hoće vlast, predizborni savez, partnera za ostvarivanje interesa zaposlenih ili politički uticaj? U prethodnom periodu upadali su u zamku da u vreme izbornih kampanja daju podršku, čak i suprotno orijentisanim strankama ali usluge nisu uzvraćene. Sindikati su iznevereni, radnici još više.

Postavlja se pitanje da li desničarske partije mogu da ispune levičarske zahteve. Ako mogu, onda te partije nisu desnica nego levica. Osim toga, u javnim preduzećima, ionako, partije kroje kapu. To može više sprečiti nego što će omogućiti sindikatima da se mešaju u firme koje drže njihovi potencijalni „partneri”. Teško je od stranaka dobiti čvrste garancije jer one slabo poštuju i koalicione sporazume, kao i „ugovor sa narodom”.

Sa druge strane, sindikalni članovi nisu sigurni glasovi na izborima, jer je članstvo u sindikatima samo jedan od identiteta koji može uticati na izbornu odluku birača. Nije nužno da su socijaldemokratske partije bliže sindikatima iako bi to bilo logičnije. Srbija ima veliki broj tzv. socijal-demokratskih stranaka u naslovu. U njihovom delovanju samo neke pokazuju tendenciju da se socijaldemokratizuju, bilo zbog birača bilo zbog članstva u Socijalističkoj internacionali i Partiji evropskih socijalista, koje ih teraju da se programski prilagođavaju.

Ako sindikati od partija-partnera traže određeni broj mandata na poslaničkim listama, to znači da su poslanici određene partije, ali ne više i „sindikalci”. Ako sindikati neposredno uđu u izbornu arenu, oni više nisu sindikati. To se desilo dvema nevladinim organizacijama u Srbiji (G 17 plus i Otpor) i jednoj u Crnoj Gori (Pokret za promjene). U predizbornoj atmosferi opozicionim strankama i sindikatima mogu odgovarati štrajkovi i protesti, ali nakon izbora sindikalni interesi se lakše i gotovo jedino mogu ostvariti uz pomoć stranaka na vlasti. Na kraju, šta u stvari hoće sindikati? Da osnuju stranku i izađu na izbore, da podrže neku partiju, da imaju poslanike ili ministre, da ostanu advokati radnika ili da se upuste u avanturu borbe za vlast.

Ne može se sedeti na dve stolice – biti predstavnik zaposlenih i biti partijski sluga. Ako partije iskoriste sindikate, za to nisu krive samo partije. U Srbiji bi svaki sindikalni lider hteo da bude Leh Valensa. Pre nego što odgovore na ova složenija pitanja, sindikati i njihovi lideri mogli bi da odgovore na ona jednostavnija, kao što je – koliko je koštalo renoviranje sindikalnih prostorija i od kojih para. Ako tražite javnost od drugih, pokažite to ličnim primerom. Sindikati nisu više firme za polutke, zimnice i radničke sportske igre, ali su daleko od respektabilnih političkih subjekata.

U tom međuprostoru i partije i sindikati će u predizbornoj atmosferi nastojati da sebe predstave kao dušebrižnike zaposlenih. Nažalost, zaposlenih je sve manje. Još veća tragedija je što na pomolu može biti još jedna prevara. U svakom slučaju, eventualnim ulaskom u izbornu arenu, sindikati bi izgubili i ovo malo socijalnog i društvenog kredibiliteta.