Emigracija za početnike
Krajem XX veka svi Jugosloveni su postali emigranti. Pri tome, mnogi nisu ni nos promolili ispod svog jorgana - jednostavno, probudili su se u nekim drugim državama nastalim na teritoriji svoje bivše domovine. Neki su, međutim, ustali, umili se i izašli napolje.
Prvi čine unutrašnju, a drugi spoljnu emigraciju. Između njih postoji mnogo sličnosti i jedna razlika: unutrašnji emigranti nerado pominju svoje jugoslovensko poreklo. Posle svega što se desilo, paze da ne povrede osećanja svojim novim domaćinima i da, zauzvrat, ne dobiju po zubima. Spoljni emigranti se, pak, ne kriju, i ističu svoje poreklo ko pavijan zadnjicu. To čine zato što im se može, zato što ih ništa ne košta i zato da bi se razlikovali od svoje bivše braće.
Ne samo da su svi Jugosloveni otišli u emigraciju, oni su iz nje i došli. To se desilo kada je grupa austrougarskih emigranata, članova Jugoslavenskog odbora iz Rima, osnovala svoju zemlju u Londonu, a zatim je patentirala u Parizu. Jugosloveni su posle otišli na Krf da se sa Srbijancima dogovore šta dalje, i još posle u Versaj, da izlupaju pečate.
Tako su Jugosloveni od malih nogu naučeni na putovanja.
Od svih emigranata najdalje su dogurali Beograđani. Oni su u poslednjem veku neprestano menjali adrese, seleći se od Austrougarske i Srbije, preko Eshaezije i Jugoslavije, do nečega što je Ćosić zvao SRJ, a Koštunica SCG, dok napokon nisu stigli tu gde jesu. A kako su izlazili na kraj sa šizofrenim promenama političkih raspoloženja, društvenih sistema, državnih ideologija i ličnih uverenja - to samo oni znaju.
U vreme kada su veliki Jugosloveni - predsednici republičkih CK, generali JNA i pisci školske lektire počeli da cepaju Jugoslaviju ko svinja masnu krpu, mali Jugosloveni su, koristeći gužvu, zbrisali u vidu lastinog repa. U onom gušanju i roptanju na njih niko nije obraćao pažnju. Pridružio im se i jedan deo nacionalno nesvesnih omladinaca, koji su početkom 90-ih bili zreli za mobilizaciju, ali su odlučili da umesto toga iskoriste svoje biračko pravo. Pa su glasali nogama
A bilo je i onih, poput jednog bivšeg gradonačelnika Beograda, kojima su same vlasti pomogle da se spakuju. Takvi su bili diskretno deložirani, i to kroz zatvorena vrata. Ali to već nisu bili emigranti, nego egzilanti. S druge strane, bilo je i onih koji su postali emigranti, a da se nisu ni mrdnuli s Krsta, Čubure ili Dorćola.
Tako da je emigracija jedan krajnje rastegljiv pojam.
Za razliku od Jugoslovena koji su išli u emigraciju, njihova braća su odlazila u dijasporu. Takvi danas žive u nacionalno kompaktnim zajednicama i ne mešaju se mnogo s ostalima. Pate za "zavičajem", a utehu traže u rakiji (kad je ima), satelitskoj televiziji i internetu, preko koga razmenjuju poruke, vesti i recepte za sarmu. Najsrećniji su kad ih službenici ambasade zemlje - matice pozovu na prijem povodom Dana državnosti. Takvima posle iz zahvalnosti dostavljaju spiskove ukućana, čak i ako među njima ima vojnih obveznika.
Jugoslovenski emigranti se pak trude da imaju što manje veza s raznim ambasadama i veleposlanstvima, kad već nemaju svoje. Uprkos različitim zastavicama kojima mašu, između iseljenika iz bivše Jugoslavije postoji neka instinktivna solidarnost. Jer, svi su oni samo stranci. Kad su zajedno, ponašaju se pristojno i koriste jezik koji, iz obzira prema bivšim sunarodnicima, nazivaju "naški".
Pripadnici dijaspore najviše cene svoje sveštenike, a emigranti svoje političke. Reč je o kremu emigracije, naslednicima onih