Šimpanze se više promenile od ljudi

Čiji su se geni više promenili: ljudi ili šimpanze? Ukoliko se opredelite za govor i veći mozak, rekli biste da smo mi imali više sreće u izvlačenju prirodne lutrije. Prvi utisak, međutim, vara: majmuni su se više menjali, iako se donedavno verovalo obratno. Antrpocentrični pogled da je prirodni odabir (selekcija) promenio nabolje više gena kod nas nalazi se pod ozbiljnim preispitivanjem.

Možda najrazumniji dvonožac uspravnog hoda (Homo sapiens) nije vrh evolucionog stabla?

Upoređivanje oko 14.000 (tačno 13.888) čovekovih i gena najbližih bioloških srodnika – šimpanzi, ovih dana obznanjeno, raspršilo je višedecenijsku zabludu, začetu još učenjem Čarlsa Darvina. Često, naime, mislimo da smo jedinstveni i nadmoćni, da smo znatno isprednjačili ispred ostalih životinjskih vrsta. Na stablu evolucije ili razvića vrsta svaka naredna bila je naprednija, i u to niko nije sumnjao.

Sve do skorašnjeg proučavanja evolucionog genetičara Džijančija Čanga, sa Univerziteta Mičigen u En Arboru (SAD) koji je pokazao da je znatniji broj šimpanzinih gena podvrgnut poželjnom menjanju nego čovekovih u toku razvića jednih i drugih. Ispostavilo se, u stvari, da su se biološke preteče ljudskog roda više okoristile evolucionim okolnostima. Konačan i jednoznačan odgovor nije na vidiku, iako se naziru pojedini uticajni činioci.

Šta je uradila mičigenska istraživačka družina?

Spoljašnje razlike ostale

Najkraće rečeno, sravnila je pomenuti iznos "naslednih jedinica" nađenih kod ljudi, šimpanzi i makaki majmuna, čiji je genom (zbirka gena) nedavno iscrtan. Treći su, naravno, poslužili da se uoči razlika između prvih u drugih.

Za svako "genetsko slovo" po kojem su se ljudi ili šimpanze razlikovali od zajedničkog pretka – upareno s "naslednim otiskom" makakija – naučnici su nastojali da saznaju li je uplivisalo na promenu proteina. Geni preobraženi prirodnim odabirom (selekcija) ispoljavaju neobično visoku razmeru izmena (mutacije) koje su se odrazile na proteine.

I tako je otkriveno da su se kod šimpanzi promenila 233, a kod čoveka 154 gena otkako su se pre sedam miliona godina razdvojili od istog preteče. Na ovu protivrečnost ukazivala je većina evolucionih biologa. "Mi radije nastojimo da uočimo različitosti između nas i našeg zajedničkog pretka, a retko između šimpanzi i našeg zajedničkog pretka", objašnjava Džijanči Čang.

Otkuda toliki raskorak?

Šimpanze su, najmanje, milion ili dva miliona godina na ovoj planeti brojnošću nadmašivali ljude i – prema teoriji populacione genetike – bili su izloženi strožem odabiru, iz čega proističe veće nasledno prilagođavanje okolini. U većim grupama ovakve promene su češće. Zanimljivo je, međutim, da se najbrže menjajući geni nisu odrazili na očigledne spoljašnje odlike i jednih i drugih.

Kod šimpanzi su se najviše upleli u proteinski metabolizam, gensko prepisivanje i odziv (reakcija) na stres. Naravno, ne možete istog trena da zapazite da li su majmuni podložniji uznemirenju. Tanane mene pojavile su se i kod ljudi, naročito u razgradnji masnih kiselina i raznošenju fosfata u telu.

Iseljavanje pod pritiskom

Da li je preovlađujuća pretpostavka da su ljudi doživeli burnije prilagođavanje od ostalih primata i sisara sada uzdrmana?

Ali, ovo nije potpuna priča: zadivljujući članak koji to opisuje usredsredio se na razumevanje ustrojstva pretvaranja aminokiselina u proteine. Ostali mehanizmi genske evolucije – ispoljavanje, umnožavanje, preobraćanje i osujećivanje – podjednako su, verovatno, važni. Može se ispostaviti da brisanje (isključenje) osobenog gena i menjanje jedne aminokiseline bude kudikamo presudnije sa biološkog gledišta od mnoštva gena koji su, izgleda, pretrpeli promene.

Daleko smo još od odgonetanja šta nas čini ljudima, a šimpanze šimpanzama. Da bi se to ustanovilo, moraju se do tančina uporediti genomi čoveka (potpuno završen 2004) i šimpanze. Konačno razvrstavanje gena ovih drugih još nije dovršeno, za sada je u opticaju približno nabrajanje. Moguće je, na primer, da je tek nekoliko gena izmenjeno da bi ljudi stekli tako veliki mozak.

Džijanči Čang priznaje da je veoma teško odrediti koji su geni bili izloženi skorašnjem (u vremenskim okvirima evolucije) poželjnom menjanju. Pozitivna selekcija uočena je na različitim genima ljudi i šimpanzi, iz čega proishodi da je uticala na različita biološka zbivanja. Po svemu sudeći, prvi ljudi su morali da se prilagode prirodnim izazovima (selekcioni pritisak) kao što su klimatska kolebanja ili pomanjkanje hrane, kada su se iz prapostojbine Afrike otisnuli na druge kontinente.

Rezultati uzbudljivog proučavanja objavljeni su u sedmici na izmaku u veoma cenjenim "Godišnjacima Nacionalne akademije nauka SAD".