Balvani ili Fejsbuk
Gledam ono što se dešava na Kosovu i barikadama kojima su blokirani prelazi. Pa se pitam da li je moguće da ništa nismo naučili od sopstvenog lošeg iskustva.
Setimo se, sve je počelo od balvana i barikada koje je spontano podigao, kako se tada pričalo, goloruki narod u okolini Knina. Ispostavilo se da narod i nije baš bio skroz goloruk, niti mnogo spontan. Iza scene, igru su vodile razne obaveštajne službe, čiji su izvršni organi bili heroji sa beogradskog asfalta.
Barikade se mogu posmatrati, marketinškim rečnikom, kao jedan event. Ali tu važe vrlo stroga pravila – kada se organizuje takav event, tačno se zna zašto, kako i, što je još važnije, šta je izlazna strategija. To je kao i u šahu, kad povučeš jedan potez, treba da znaš koja su sledeća tri ili četiri. U protivnom si matiran.
Mi koji smo tada posmatrali te događaje putem medija, mislili smo da takva neka izlazna strategija postoji, da oni koji su inspirisali te događaje (da amnestiramo izvođače radova, koji su bili više fizički orijentisani) i vukli sve konce, takvu viziju o sledećim koracima imaju u glavi. Drugim rečima, ako su uradili rokadu, imaju plan da napadaju topom.
Spoznaja o plitkoumnosti jedne takve naše politike bila je očigledna kada se pojavila memoarska knjiga tadašnjeg bliskog Miloševićevog saradnika Borisava Jovića. Šokantna je bila količina gluposti koja je stajala iza većine akcija tadašnjeg rukovodstva, nedostatak sagledavanja sledećeg poteza, nesposobnost predviđanja reakcija. Ta knjiga je za mene bila horor, ubedila me je u surovu istinu da su neki potezi bili slučajni, u afektu donošeni, da ćutanje nije bilo izraz mudrosti, nego nemanja ideja i reči za izvlačenje iz situacija koje su sami kreirali. Glupost i nesposobnost je odzvanjala na najvišim vrhovima. Da li je bilo pilota u avionu? Treznog? Koji zna da leti, a nije Al Kaida?
Šta se sada promenilo? Barikade su se opet pojavile, sa toliko nejasnoća šta hoćemo, a šta nećemo, ko je to uradio, zašto i šta je sledeće.
Promenilo se vreme u kojem živimo, ali se ponavlja pravilo da Englezi uče na Oksfordu, a Srbi na svojim greškama. Živimo u vreme eksplozije medija, Interneta i društvenih mreža, kada se menjaju režimi, ruše vlade a revolucije pokreću na drugi način nego ranije. Fejsbuk i Tviter, pi-ar i lobing su danas daleko značajniji od topova, hardver je popustio pred softverom.
Moramo shvatiti da se neke stvari ne mogu više rešavati na klasičan, udarnički način. Od kilograma, moramo preći na kilobajte. Prestaje da bude važno šta je, postaje važno kako je to prezentirano. Surovo, ali istinito.
Ali i ta nova tehnologija komuniciranja mora se bazirati na „održivim” pretpostavkama. Ne možemo imati iluziju da će nas, govoreći srpski, čitav svet razumeti.
Direktoragencije Communis