Odbrana od optužbe za „majmunisanje"

Trebalo bi izmisliti reč „plagiomanija”, koja bi označavala sumanutu želju da se bude plagiran, kaže Mari Darjesek, francuska književnica, čija je knjiga „Policijski izveštaj” objavljena i kod nas u izdanju „Klija” i u prevodu Ivane Aranđelović. Pošto je bila optužena za plagijat dva puta, Mari Darjesek je odlučila da odbrani svoju čast tako što će napisati knjigu u kojoj će osvetliti čemu služi optužba za plagijat, zašto uvek nailazi na toliki odjek i kako se uopšte dolazi do toga da umisliš da si plagiran?

Ova spisateljica je poznata našoj čitalačkoj publici po romanima „Svinjizmi” (objavljen u izdanju „Platoa”), s kojim je napravila bum u Francuskoj 1996. godine, prodavši ga u više od milion primeraka, i  „Beba” (objavljen u izdanju „Paideje”). Napisala je još nekoliko romana i drugih radova, doktorirala književnost i diplomirala psihoanalizu.

Kad je reč o knjizi „Policijski izveštaj”, Mari Darjesek ju je napisala podstaknuta optužbama za plagijat čija je bila žrtva. Najpre ju je za plagijat optužila Mari Ndijaj (na udaru je bio roman „Rađanje fantoma”), a potom ju je optužila i Kamij Loren za roman „Tom je mrtav”.

Izgleda da su vas te optužbe za plagijat baš naljutile čim ste celu knjigu posvetili toj temi?

Tema plagijata me ranije nije zanimala, ali kako sam dva puta optužena za plagijat, to me je učinilo osetljivom. U stvari, te optužbe su za mene bile dosta bolne. Nebo mi se srušilo. Odbrana je za mene postala pitanje časti. Nisam, međutim, htela da učestvujem u trivijalnim polemikama, već sam želela da se odbranim na inteligentan način i da sa distance posmatram stvari. Zato sam napisala knjigu.

Vi se, zapravo, u knjizi ne bavite plagijatima, već optužbama za plagijat.

Da, ja se bavim onim što sam nazvala „plagiomanija”. Sasvim je legitimno, to sam napisala i u knjizi, da pisci žele da budu čitani i, zašto da ne, da žele da budi voljeni. To da žele da budu plagirani već ukazuje na određeno poimanje književnosti. Dakle, u suštini plagiomanije nalazimo želju nekih pisaca da mogu da kažu da su plagirani. Na taj način oni dobijaju velike beneficije. Prvo, osećaju se važnima. Zaboga, oni su autori na koje se računa čim drugi pisci hoće da ih plagiraju. I drugo, daju sebi i oreol žrtve. I kako vreme prolazi, status žrtve im donosi i određeno poštovanje. Primer za to je slučaj Dafne di Morije, autorke „Rebeke”, koju su dve anonimne spisateljice, jedna iz SAD, druga iz Brazila, optužile za plagijat. Dve žene, pojavivši se niotkuda, tvrdile su svaka za sebe da su one napisale „Rebeku”. Jedna od njih, Amerikanka Edvina Makdonald, otišla je tako daleko da je deset godina vukla po sudovima sirotu Dafne di Morije koja samo što nije pomerila pameću zbog toga. Posle velikog uspeha Hičkokove adaptacije „Rebeke” 1940. godine, Mekdonaldova je pronašla „46 zajedničkih tačaka” između svog romana „Crni prozori” i „Rebeke” i podnela je tužbu, verujući da su izdavači vešto ukrali njen rukopis, prokrijumčarili ga iz SAD…To joj se činilo verovatnije nego da zamisli da je Dafne di Morije sama napisala svoj roman. Dafne di Morije je potrošila deset godina na taj proces. Deset godina ni za šta.

Sudeći po vašoj knjizi, gotovo da nema pisca koji nije optužen za plagijat?

Otkrila sam mnogo afera, od Apolinera do Zole, od Servantesa do Melvila, preko Pabla Nerude ili Kamila Hosea Sele, od Prusta do Kiša. A tek Frojd! Kako reče Pol Rouzen: „Tema plagijata u Frojdovoj karijeri otkriva se gde god čovek da se okrene”. Da ne govorim o Rusima: Mandeljštam, Majakovski…

Jedan deo knjige ste posvetili i srpskom piscu Danilu Kišu, koji je takođe bio optužen za plagijat. Čini mi se da jako saosećate sa njegovim besom?

Kad je reč o Kišu, to je bio jedan pokušaj da se ućutka „stranac” u njemu, s obzirom na to da je bio jevrejin i kosmopolita. Ono što se Kišu ne prašta to je što se igrao i od te igre napravio najozbiljniji tekst: što je pronašao ironičnu i čudesnu romanesknu formu da ispriča, bolje od istoričara, istinu o pometenosti smisla posleratne istine. Kiš je u „Grobnici za Borisa Davidoviča” elaborirao jednu kompleksnu i ambicioznu literaturu, koja u tadašnjem Beogradu još nije bila sredstvo intelektualnog razumevanja. Njegova knjiga „Čas anatomije”, koju je napisao u svoju odbranu, jeste remek delo besa i istovremeno intelektualne preciznosti. Kada sam je pročitala, osetila sam njegov bes do srži.

Vi ste od onih koji misle da je ta optužba kumovala njegovoj smrtonosnoj bolesti?

U „Grobnici fikcije”, knjizi koju posvećuje Kišu, posthumno, Kristijan Salmon čak direktno povezuje optužbu sa smrtonosnom bolešću koja je odnela ovog pisca. Najbolnije u mojoj knjizi jeste to što ja u njoj govorim o ljudima koji su čak izvršili i samoubistvo zbog te vrste optužbi.

A kako se vi držite?

Na sreću, ja imam solidne nerve. Ali, zaista me duboko pogađaju.

Za plagijat vas je prvo optužila Mari Ndijaj, koja je kasnije dobila Gonkurovu nagradu?

Mari Ndijaj me je optužila za plagijat 1998. godine kada sam iza sebe već imala uspeh sa knjigom „Svinjizmi”. Rekla je da je moj roman „Rađanje fantoma” – majmunisanje, odnosno nevešto podražavanje. Ja sam bila tek čula za nju. Bila je krvoločno ljubomorna, a kad hoćemo da ubijemo pisca, optužimo ga za plagijat. Još kad me je prvi put optužila za plagijat, Filip Soler mi je rekao:„Obrati pažnju na ovo. To je pokušaj ubistva”. Jedan od dokaza moje krivice u odnosu na Mari Ndijaj bila je činjenica da sam ja prodavala svoje knjige nasuprot njoj, tom biću koje stvara u tišini i isposništvu. Ja „prodavac trica i kučina” rasipam se intervjuima i novcem dok ona, genijalna, živi u odricanju i bedi.

A onda vas je optužila i Kamij Loren?

Ona me je optužila za „fizički plagijat” jer sam se usudila da u svom romanu „Tom je mrtav” pišem o smrti deteta iako mi dete nije umrlo. Ona se priklonila stavu da je patnja autora jemstvo za autentičnost. Dakle, autor pati. A ako ne pati, to je zato što nije dobar. Kao što je naš zajednički izdavač Pol Otčakovski-Lorens rekao :„Kamij Loren zamera Mari Darjesek to što nije izgubila dete”. One koje su me optuživale, dobro su znale gde da udaraju. Naročito Mari Ndijaj. Ali na taj način sam otkrila da je literatura zemlja bez mnogo predusretljivosti.

Ali takođe i zemlja koja, kako rekoste u knjizi, ne može biti ničiji posed?

Literatura nije jedna teritorija koju možemo omeđiti granicama. Sličnost se može pronaći u mnogim delima. Uzela sam nasumice u ruke dve knjige, Mopasanov „Izlet u prirodu” i Stajnbekove „Plodove gneva”: sličnosti su neverovatne. Ali da su Stajnbek i Mopasan napisali dve rečenice i od potpuno identičnih reči, bile bi to dve različite rečenice. Ako to ne vidimo, ako to ne razumemo, govorimo o različitim stvarima.