Divlja gradnja na Andrićevom Balkanu

Andrić nam i danas vraća u žižu teme koje su bile manje jasne u prošlosti. Njegova doktorska disertacija je obimno delo o načinima vladanja za vreme Osmanlijske, odnosno, Otomanske imperije, od zakona ili kanuna, kako oni to zovu, do zaključka koji govori o uslovima za dramu na Balkanu, u Bosni pre svega. Taj osnovni uslov je ispunjen činjenicom da prelepi pejzaži – koje nadlećem često po suncu od Kuršumlije do Beograda – nikada nisu pretvoreni u ona polja koja liče na Toskanu.

Iako nigde nije rečeno u Andrićevoj disertaciji, nameće se zaključak da je najizraženija drama Balkana to što, za razliku od ostalih delova Evrope, mi nikada nismo prošli kroz renesansu.

Jedan od motiva koji su me doveli u Višegrad je bila začuđenost nad mostom koji stoji tamo kao neka usamljena lepotica. Uistinu nije anegdota to da, za razliku od vremena koje je on opisivao, danas taj most stoji i povezuje dve obale koje ne znače ništa.

Kada bi to danas video, Andrić bi, budući pametan, ćutao. Znao bi da, istorija, izuzev tog mosta kao jedne privatne zadužbine, nije ostavila nijedan civilizacijski trag, koji sve to ispunjava po onim merama koje sam, živeći na Zapadu navikao da doživljavam kao svoje.

Utoliko moj lični doživljaj Andrića korespondira sa opštim, proisteklim iz ideje njegove o tome na koji način je Otomanska imperija dizajnirala socijalni život, kroz zakone i kroz dela. Konsekvenca toga je taj Višegrad, u kome dominira jedan most a iza njega jedna kafana, koja na jednoj uvećanoj slici, u jednoj lošoj reprodukciji, prikazuje jedan veliki ćevap i pljeskavicu. A nastavak, kako on nekad kaže, ponajviše u romanu „Na Drini ćuprija“, zapravo govori o jednoj kasabi koja je istorijska forma i koja je tu postojala, a koja je izvan proporcija bilo kojeg stila u Evropi. Prilagođeni kasabalijskom životu, pokraj privatnih kuća, ovi javni objekti govore da tu ne samo da nije bilo 17. i 18. veka, nego nije bilo ničega.

Šta je drama tog teritorija? Tu su se smenjivale dve, kako pisac kaže, dotrajale imperije. Austrija je anektirala Bosnu u trenutku kada je Otomanska imperija izdisala, ali je i Austrija bila na izdisaju, pa je utoliko, od javnih objekata, do toga kako su ljudi uređivali svoj život, najimpresivnije ostalo ono što on hvali u Sarajevu, u procvatu Otomanske imperije. Na obodu tih planina su bile bašte, žardini na kojima je u Italiji moglo da im se pozavidi.

Andrić govori i o Sarajevu i o Višegradu na sličan način. Zaključuje da su ti gradovi razvijani zahvaljujući ratovima. Govori o austrougarskom ulasku, takođe kao o ratnom stanju, i o tragovima koji su ostavljeni u arhitekturi austrougarskoj kao najgori mogući. Veli da su to dugi mračni hodnici, kuće nevesele i one koje ne odgovaraju tom tlu; on, zapravo, govori o osećanju koje ja danas imam kada svaki dan odlazim u Višegrad. I gde pokušavamo, i već smo u poodmakloj fazi, da dodamo ono što istorija nije dozvolila da se doda: to su ti istorijski periodi koji stvaraju kontinuiranu sliku, od istorijske do estetske. Utoliko je poučno čitati Andrića, uvek pa i sada, zato što vanvremenski utisak koji ostavlja jedna pogođena tačka, iz koje se metafizički razmišlja o tom prostoru, jeste nešto što vredi čitati gotovo svaki dan.

Bosna je glavni agens svih njegovih romana i priča. U umetnosti je, najčešće, inspiracija koja stiže iz nekog snažnog motiva, zapravo, odlučujući faktor u uspešnom oblikovanju. To je, kao što bi rekao onaj dečak, što pita oca budistu, koji je napravio savršenu formu slona: „Kako ovo, tata?” A ovaj mu odgovara: „Samo odstraniš nepotrebno!”

Kod Andrića nije bilo tog „nepotrebnog”, zato što je njegov interes sezao od esejiziranja o vinu, do onoga što je nudio taj građevinski materijal, to čudo od života, gde se, objektivno, sudaraju velike civilizacije. Jedino je on imenovao tu ideju: svi to govorimo onako izopšteno; a on, od svoje doktorske disertacije, gde konstatuje da je tragedija tog tla između ostalog, u tome što su se tu smenjivale, u ključnom momentu, dotrajale imperije. Vrlo često, u nacionalističkom diskursu se, bespredmetno, riga oganj na to što su to bili Turci. Ali oni su neizostavni sastojak te priče, kao što je i njegova ideja o tome da je Austrija, zapravo, učinila sve najgore što je mogla da uradi, za tih osamdesetak godina koliko je tu bila.

Ima jedan junak, onaj Alihodža, koji njihov dolazak dočeka zakovan za uvo, za drvenu ogradu na početku mosta, nakon pokušaja da reaktivira Otomansko carstvo i da ne pristaje na dolazak Austrije. Ima jedan pogled, njegova vizura, kada naopačke vidi svet i zakovan je za uvo na početku mosta i gleda kako sa druge strane austrijska vojska ulazi, ali ona ne ulazi kao prethodnica: ispred vojnika ide sanitet, pa on vidi krst, i to naopačke a crven.

U Andrićevoj metafizičkoj misiji, u osvajanju te supstance duhovne bosanske, on je pronašao ono što će 40 godina kasnije Markes u „Sto godina samoće” da obrađuje, naravno na drugi način. Ne postoji jača veza od te paganske, koja nas vezuje sa tim dalekim svetom. U stvari, moje je zapažanje, Andrićevi junaci niti su dovoljno kristijanizirani (najbolja potvrda te priče je, recimo, Radisav), niti su dovoljno islamizirani. Negde u tom paganskom poimanju života se i konstituiše taj junak, taj nesrećnik, ili taj antijunak. Ono što je danas vidljivo, jeste baš u toj formi gradnje, odnosno u toj divljoj gradnji. Ne samo da su zgrade bez dozvole, nego je i život na tom prostoru specifična divlja gradnja. Ne samo život junaka, nego, bojim se, i život ljudi koji tu žive.

Jer, istorija ostavlja ozbiljne tragove. Nije slučajno Šanzelize u Parizu onoliko širok, niti je Trijumfalna kapija slučajno na mestu gde pobednici iz ratova moraju da prođu, a onda se napravi La Defans u optičkoj vezi od dva-tri kilometra, gde se više ne radi o pitanju osvajanja, nego o pitanju nečeg što se zove pomirenje.

Kod nas je to uvek ostajalo niti jedno, niti drugo. Stoga ni ta drama ne prestaje da biva divlja gradnja, u smislu u kojem renesansa nije definisala čovekovu poziciju u svemiru. Nema onog raširenog tipa koji u krugu sa rukama, koji, ne baš kao Isus Hrist, ali ipak, zatvara taj krug, držeći se nogama i rukama za njega.

E, tu je negde tajna. Ideja o Andrićevom gradu je ona koja hoće da iz literature vrati jedan prostor, koji bi delovao kao poseban pacifizam između tih paganskih, nagonskih strasti, koje svaki malo neko u istoriji podstakne da ridaju oganj. Mislim da će taj grad, zapravo, biti slava njegovoj pronicljivosti, analitičnosti, i onoj kjerkegorovskoj strepnji u kojoj je Andrić proveo svoj život i gde je dostigao najveće umetničke domete koje jedan umetnik u Evropi može. Smatram se da će osnovna funkcija toga grada biti, zapravo, esencija njegove literature – da kad dođu vremena da se podstiču nova klanja i novi ratovi, prisustvo jednog takvog grada koji stiže iz literature, i nezavršenih istorijskih poslova, upozorava i da pacifikuje.