More uzbuđenja

Dok ovde bez mora tražimo „morska rešenja“, na velikom i dragom Sredozemnom moru, mestimično se reprizira ponešto od onoga što smo mi iskusili. Slave se padovi autokrata, pljušte bombe i unutrašnjih nepomirljivosti i spoljnih intervencija, šire se demonstracije i međuetničke razmirice, opstaju „nedovršeni poslovi“, projektuju se modernizacije i demokratizacije…

Događaji na Mediteranu imaju, naravno, znatno širi značaj. Drevna „kolevka civilizacije“ opet se ispostavlja kao zbirka fenomena koji, bar donekle, utiču na (pre)oblikovanje sveta.

Likvidacija libijskog diktatora Muamera Gadafija najnovija je karika u lancu drama kojim se Mediteran uvrstio među glavne favorite za titulu „regiona godine“ na tabeli svetskih zbivanja. Arapsko proleće, španski i grčki pokreti „ogorčenih“ ispostavili su se kao rasadnik buna protiv postojećih neuravnoteženosti širom planete, inspirisavši i „okupaciju Vol strita“. Istovremeno su budžetski lomovi na evropskim obalama, proizišlih iz znatno širih zastranjivanja, doveli u pitanje opstanak evra i zapretili da ugroze i kontinentalnu Uniju i globalni finansijski poredak. Uz to: Turska izrasta u regionalnu silu, Siriju razdiru unutrašnji konflikti koji bi mogli da dodatno zakomplikuju bliskoistočne napetosti, dok se raspletu ne primiče ni izraelsko-palestinski zaplet, hronično žarište međunarodne nestabilnosti…

Raznovrsnim rušenjem režima neograničene vlasti na severu Afrike, ujedno je potvrđeno da je svet ušao u fazu u kojoj je „sve mogućno“, osim da ostane onakav na kakav smo se navikli. I –da svako ko to ne shvati, i ne prilagodi se dovoljno, izlaže sebe rizicima da bude „iznenađen“ na najneugodniji način.

Gadafi je bio primer nedovoljnog prilagođavanja. Umislio je da može da bude spokojan, pošto se posle dugih trvenja izmirio sa Zapadom, ali je prevideo da rušenja autokrata u susedstvu, Tunisu i Egiptu, nagoveštavaju i njegov kraj. Nije shvatio ni da će Evropa, pre svega Francuska i Britanija, iskoristiti priliku da svoje neodlučnosti u reagovanjima na Arapsko proleće, nadomeste hitrom NATO intervencijom protiv njega kao „kočničara proleća“. Neosnovano je sebe video kao „lidera u regionu i šire“. Toliko se zaneo lakim i surovim eliminacijama neistomišljenika, da do poslednjeg dana nije hteo da prizna da će ga oni poraziti uz pomoć moćnih spoljnih saveznika. Pogrešno je verovao i da proglašavanjem „vladavine masa“ može da beskrajno održava lični monopol u odlučivanju. Nije ukopčao da protiv njega zajednički deluju i najveće međusobne suprotnosti –moderne mobilizacijske komunikacije i drevna plemenska podozrenja. Prevideo je da je nafta, čijim je velikim zalihama gazdovao, i spoljnopolitički lako zapaljiva. Prevario se i u računici da Savet bezbednosti UN nikad neće doneti rezoluciju o oružanoj intervenciji protiv Libije, ali –Rusija i Kina su se uzdržale od veta.

To što je Gadafi na vlasti ostao 42 godine, nije činjenica na kojoj bi drugi vladari mogli da zasnivaju nade da mogu da krenu njegovim stopama. Prošlo je vreme personalnih političkih dinosaurusa. Mnogim mandatima je upotrebna vrednost bitno smanjena, gotovo kao, kako kaže poznanica, beloj tehnici koja se sada često pokvari ubrzo po isteku garantnog roka.

Gadafi je, ujedno, bio jedan od simbola raznovrsnih oblika –neumerenosti, koje su izazvale globalnu krizu. Nije hteo da zna kad treba da stane, da se odrekne vlasti, kao što ni Vol strit ni mnoge države nisu hteli da obuzdaju apetite čija je prekomernost dovela do prezaduživanja i u besperspektivnost bacila mase mladih, koji zbog toga učestalo, opravdano, protestuju…

Proleće je trenutno na proveri. Tunišani, koji su „sve počeli“, danas biraju nove lidere. Uspeh ili neuspeh izbora mogao bi bitno da utiče na arapski svet, kao i prethodna „revolucija jasmine.

Drame na Mediteranu na videlo su iznele bar četiti originalnosti: 1.da dalekosežna zbivanja mogu da krenu iz malih zemalja (Grčka, Tunis) različitih i kultura;2. da je do kriza došlo istovremeno u demokratijama i autokratijama; 3. da su perspektivnije promene sistema unutrašnjim mirnim pritiskom, nego lokalnim oružanim sukobima i stranom intervencijom; 4. da su se Evropljani prvi put, posle dužeg vremena, našli na čelu spoljne akcije NATO, pa se s vanrednim zanimanjem iščekuje da se vidi na šta će sve to da izađe.

Mediteran se, nesporno, potvrđuje kao more vrhunskih uzbuđenja. Kao da ponovo izrasta u specifičnu neformalnu silu, s bitnim uticajem na –svetsku proizvodnju i problema i rešenja.