Masakr onlajn

Od dve masovne pogibije prošle nedelje, mnogo veći globalni publicitet je dobila manja. U Iraku je u jednom danu ubijeno oko 200 ljudi: to je zabeleženo kao kuriozitet, ali sa intonacijom "već viđeno". Zato je masakr na Politehničkom univerzitetu u Virdžiniji, u ponedeljak, bio događaj nedelje. S razlogom.

Bio je to, pored svega ostalog, i konkretan demanti teze koja je na ovom mestu obrazlagana prošle nedelje: da je svet danas najmanje nasilan u svojoj istoriji. I novi dokaz da statistika može da bude upakovana kao velika laž.

Masakr na virdžinijskoj politehnici, univerzitetu i studentskom gradu sa 26.000 stanovnika, počeo je u ponedeljak u 7:15 ujutru. Kada je, posle oko tri sata završen, bilans je bio 33 mrtvih  (uključujući i ubicu, takođe studenta korejskog porekla), 29 ranjenih i na hiljade istraumiranih.

Nasilje je, međutim, samo povod za današnju temu. A ona je sadržana u pitanju kako "digitalna generacija" reaguje u situaciji ovako velike drame, istinske konfuzije i razložnog straha? Tako što će informacije, podršku i solidarnost potražiti "onlajn", u virtuelnim razgovorima preko medija koji je postao njihova svakodnevnica i nerazdvojni elemenat njihovog odrastanja. Internet.

Dok je drama, ne prva ove vrste kad je reč o američkim školama, ali svakako najveća dosad, još trajala, prve informacije o manijakalnoj pucnjavi u fakultetskim amfiteatrima pojavile su se upravo na Internetu. Jedan student je svojim mobilnim telefonom snimio nekoliko scena i kompjuterom fakultetske biblioteke ih učinio dostupnim. Prvi korisnici ovog materijala, i novog podviga sve rasprostranjenijeg "građanskog žurnalizma", bili su upravo tradicionalni mediji.

Generacija koja stasava na instant SMS porukama, reagovala je onako kako je navikla: da ono što vidi snimi i podeli sa drugima.

Ali nova dimenzija interneta, koji od globalne enciklopedije svih zamislivih informacija sve više evoluira u virtuelnu zajednicu u kojoj se ljudi povezuju kroz digitalno komuniciranje, postala je očigledna tek kad je ubica i sebi prekratio život.

Studenti su pohitali da na internet stanicama za virtuelno druženje iznesu ono što su videli i preživeli, da daju oduška svom zaprepašćenju i svojim bojaznima, ali pre svega da ožale one koji su tog jutra postali žrtve.

Na najpopularnijem sajtu za studentsko (i uopšte, đačko) druženje "fejsbuk" (facebook.com), već u prvim satima je otvoreno na desetine diskusionih grupa. "U vremenima poput ovih svako želi da bude povezan sa drugima", napisao je jedan od učesnika ovih razgovora. Do kraja dana broj virtuelnih grupa na "fejsbuku" bio je veći od 500, nudeći klasičnim medijima, novinama i televizijama, obilje materijala da na, u sličnim situacijama dosad neviđen  način, rekonstruišu stravičan događaj.

Već u utorak, evidentirano je oko 25.000 zapisa u kojima je pominjana virdžinijska politehnika. Na najpopularnijem sajtu za razmenu kratkih video-zapisa, "jutjub" (youtube.com) postavljeno je više od 500 priloga, od amaterskih snimaka, do televizijskih priloga, grafika i animacija. 

Ono što je ipak ostavilo najupečatljiviji utisak bile su digitalne komemoracije žrtvama i internet saučešća njihovim porodicama i prijateljima. Na sajtu legacy.com koji objavljuje neku vrstu digitalnih čitulja i pomena, knjiga žalosti za sve postradale u ovom masakru narasla je do juče na 2560 strana, sa po deset izjava saučešća na svakoj, što znači da se u nju upisalo više od 25.000 ljudi.

U moć ove vrste komuniciranja uverio se i student Vejn Čijang: posle glasina da je on ubica, njegov veb sajt, koji redovno ima jedva desetak poseta, imao je u utorak 275.000 kontakata.  Kad je sve počelo da izmiče kontroli, i kada su počele da stižu pretnje, morao je da se obrati i lokalnoj policiji i da na sajtu postavi nedvosmislenu poruku "Ja nisam ubica".

Impresivna je bila i brzina kojom je na najpopularnijem onlajn "sveznanju", Vikipediji (en.wikipedia.org), koju pišu korisnici, postavljena odrednica o masakru: već u ponedeljak u tri popodne, samo nekoliko sati pošto je postalo jasno ko je ubica i ko su njegove žrtve.

Veb 2.0, kako se sve češće opisuje najnovija inkarnacija interneta, položio je ispit. Ali bez odgovora je pitanje proisteklo iz ovog iskustva: kuda će sve ovo odvesti? Da li će virtuelni susreti i razgovori postati važniji od onih pravih, licem u lice. Može li digitalno saučešće da zameni stisak ruke i pogled pun razumevanja i utehe?

Saznaćemo to jednog dana. Onlajn.