Ista meta, novo pakovanje

Možda nije uvek zdravo, naročito za srce i živce, ali dobro je razgovarati sa neistomišljenicima. Izbrusite malo argumente, čujete nešto što vam ranije nije padalo na pamet, a ponekad i nešto za šta niste mogli verovati da bilo kome na pamet i može pasti.

Najčešće to liči na ćorav posao, pogotovo ako se nadate da možete argumentima nekoga u nešto ubediti ili razuveriti, ali u poslednje vreme kao da ipak primećujem određeni pomak i, ako se tako može reći, „napredak” u razlozima koji se navode u prilog de fakto prihvatanja kosovske nezavisnosti. Naime, prilično je izbledela ona kvazietička argumentacija i već neko vreme retko ćete čuti da je „Srbija kriva za rat, Srbi su počinili genocid na Kosovu (kao i u Bosni) i zbog toga je Srbija izgubila svaki legitimitet i pravo da se poziva na suverenitet i svoja prava”. Sada se to praktično više i ne čuje, sem u pojedinim fosiliziranim NVO krugovima koji još životare od stare slave i starih donacija. Sada su u trendu „pragmatični”, „racionalni” i, „nacionalno odgovorni” pristupi koji nam nude malo drugačiju, svežiju i manje iritantnu argumentaciju za, nažalost, iste, stare i unapred propisane zaključke.

1. „Milošević je izgubio Kosovo.” Stoga, valjda, demokratske vlasti oko toga uopšte ne treba da se brinu niti da se osećaju odgovornim, već jedino treba da se trude da građanima što bolje objasne tu činjenicu. E, sad, Milošević naravno nije „pobedio NATO”, kao što su se svojevremeno hvalisali prerevnosni režimski propagandisti, ali tu bitku nije baš ni apsolutno izgubio. Loše je procenjivao globalnu situaciju i pogrešno politički manevrisao, dugo je zanemarivao kosovski problem, izdali su ga saradnici kojima je verovao, pomalo obmanuli i Rusi na koje je računao. Ali je ipak Rezolucijom 1244 donekle spasao obraz i ostavio prostor za neki povoljniji ishod u neko buduće vreme. No, nije ovo prilika za simpozijum o Miloševićevoj vladavini. Cilj mi je samo da skrenem pažnju na to koliko je pomenuti „argument” u prilog mirenja sa kosovskom nezavisnošću problematičan i truo. Uostalom, da je baš tako, to jest, da je Milošević zaista i sasvim „izgubio Kosovo”, ne bi morali ponovo da nam ga uzimaju i da sve postpetooktobarske vlade pritiskaju da se pomire sa tim. (Uzgred rečeno, niko Nemce posle Drugog svetskog rata nije baš mnogo pitao da li se slažu i da li pristaju da se odreknu Alzasa, Sudeta ili Gdanjska.)

2. „Mali smo ti mi, jadni i siromašni, ne može se, bre, sam protiv tolike sile koja je na nas navalila, treba prihvatiti realnost.” Tu, nažalost, ima ponešto istine, naročito u opisu našeg neveselog položaja, ali još mnogo više ima licemerja i „krokodilskih suza” o kojima ću nešto više reći sledećom prilikom.     

3. „Što se uopšte toliko uzbuđivati oko tzv. nacionalnog interesa, svet danas drugačije funkcioniše, sve se vrti oko love, pogledajmo malo oko sebe, videćete da nisu ni Albanci tako složni kao što mi umišljamo, kroz pet, deset godina moliće nas da ih primimo.”

Naravno da kosovski lideri nisu u svemu složni, svađaju se, glože, pa i ubijaju zbog vlasti, novca, kriminala i drugih stvari. Ali ja nešto ipak ne čuh i ne videh u njihovoj javnosti debatu o tome da li Kosovo treba da se vrati pod suverenitet Srbije i da prihvati „suštinsku autonomiju” koja mu se nudi. Možda nisam dovoljno upućen i evo molim da mi neko prosvetli – koja to albanska stranka, nevladina organizacija, analitičar ili nezavisni prištinski intelektualac kaže da je „Kosovo malo i bedno”, da Srbija nikada neće priznati njihovu nezavisnost, da „treba prihvatiti realnost”, a posebno da nema smisla da „čitav kosovski narod trpi zbog papirnatog suvereniteta nad tamo nekih par opštinica na severu, gde žive neki ljudi koji ni po koju cenu ne žele da žive sa nama”?

Naravno da nema nikoga i ničega od toga (a sve i kada bi se, kojim čudom, neko pojavio ne bi se dugo nanosio glave – a kamoli da bi ga tretirali kao maltene nacionalnog heroja, koji, eto, građanima smelo saopštava gorke istine koje drugi ne žele da kažu).    

Zato ponovo kažem i naglašavam. Nisu nama Priština, Zagreb, Sarajevo i Tirana glavni problem. Problem je sistem vrednosti u kojem su devalvirani svi autoriteti, pobrkani svi pojmovi i kriterijumi. Gde se kapitulantstvo i izdaja proglašava vrhunskom hrabrošću, a svaki, čak i elementarni patriotizam – u najboljem slučaju – ludošću, ako ne i nečim gorim.

Dakle, da ne bude nesporazuma. Naravno da treba biti realan, naravno da treba voditi računa o međunarodnim okolnostima i svojim ograničenim snagama. Ali nema tih okolnosti – sem baš u slučaju klasične i fizičke okupacije – koje mogu opravdati to da vam nacionalne institucije vode oni koji u suštini podržavaju separatizam pojedinih delova državne teritorije. Ili to da vam najznačajnija nacionalna pozorišna smotra za velike pare dovodi i nagrađuje predstave koje su potpuno na liniji hrvatske i sarajevske ratne propagande. Ili da vam neko, ko je na istoj toj liniji, otvara najvažniju nacionalnu književnu manifestaciju. Mislite o tome. Jer – bez bilo kakve šale i preterivanja – ne radi se ovde više „samo” o Kosovu, nego upravo o budućnosti i golom državnom i nacionalnom opstanku.