Zanimljiva tematika

Protagonista drame "Neke devojke" Nila Labjuta je uspešan trideset trogodišnji pisac i profesor, neviđeni ženskaroš i paradigma muškosti, koji pred ženidbu odlučuje da poseti neke od brojnih devojaka koje je povredio, u emotivno/seksualnim vezama. Ovakva struktura i tema suočavanja sa prošlošću liči na roman "High Fidelity" Nika Hornbija, prema kojem je snimljen i film (Stiven Frirs), kao i na poslednje filmove Džima Džarmuša ("Slomljeno cveće") i Vima Vendersa ("Kad prošlost zakuca") čiji su protagonisti, takođe, nezreli, izgubljeni muškarci. U tom pogledu, ova tema nije posebno specifična.

No, osim analize muško-ženskih relacija, Labjut ovde inicira i problem savremene umetnosti, odnosno njene autentičnosti u kontekstu popularnosti reality show programa, kao i granice medijske eksploatacije privatnosti. Pisac oblikuje dosta mračnu sliku ljudske prirode, koja relativizuje vrednosti i savremeno društvo definiše kao đubrište brutalno prekinutih ljubavi, u čemu je tematski vrlo bliska ranijim Labjutovim tekstovima prema kojima su snimljeni filmovi u njegovoj režiji ("U društvu muškaraca", "Oblik stvari").

Reditelj Gorčin Stojanović opredelio se za blago stilizovani, realistički pristup u oblikovanju teksta. Vezivno tkivo predstave nesporno je nastup Gordana Kičića koji vrlo precizno i neusiljeno igra Muškarca kao nonšalantnog manipulatora, sa jedne strane neodoljivo šarmantnog, infantilnog, blentavo nesposobnog da se suoči sa odgovornošću ali, istovremeno, i vrlo surovog, sebičnog parazita koji i te kako dobro zna šta radi. Ljubinka Klarić zategnuto i nedovoljno uverljivo igra udatu, u suštini nesigurnu i konfuznu Sem, a Nataša Marković opipljivije stvara lik zavodljive i razuzdane Tajler. Tamara Vučković markantno oblikuje Lindzi koja je nešto starija, proračunatija i jasno osvetoljubiva, dok Sonja Kolačarić, takođe uspešno, igra ciničnu, još emotivno ranjenu Bobi.

Imajući u vidu da likovi i nisu previše ozbiljno, detaljno psihološki profilisani, nema potrebe za razvlačenjem trajanja njihovih susreta, što je u predstavi slučaj. Brzina odvijanja njihove komunikacije treba da bude veća, a događaji zgusnutije predstavljeni, jer se ovako povremeno stiče utisak praznog hoda. Izgled scene je elegantan i sveden (scenograf Gorčin Stojanović, kostimograf Lana Cvijanović). Pesma "Alison" Elvisa Kostela je neka vrsta lajtmotiva predstave, koji gradi ironičan odnos prema radnji, jer je njen smisao sasvim suprotan od njene suštine. Iako nije posebno provokativna, i ne ulazi dublje u problematiku muško-ženskih odnosa, predstava "Neke devojke" ima veliki komercijalan potencijal, zbog uvek zanimljive tematike, ciničnog humora, kao i izbora popularnih glumaca.

Likovi predstave "Ljubav itd.", nastale na osnovu dramatizacije romana Džulijana Barnsa su dva para, Džil i Oli, i Stjuart i Eli, čiji se međusobni odnosi prepliću i menjaju, stvarajući pri tome jednu realnu, opipljivu sliku savremenog zapadnog društva, određenog vrlo nestabilnim, skoro shizofrenim međuljudskim odnosima. Režija Milene Pavlović je u osnovi vrlo stilizovana. Glumci naizmenično igraju realistički, kada komuniciraju sa drugim likovima, i deklamativno, teatralno, kada imaju funkcije naratora, odnosno kada izgovaraju monološke partije. Takođe, parovi izvođača često paralelno nastupaju na sceni, čime se ova forma približava filmsko-televizijskom načinu izražavanja (paralelna montaža). Nikola Đuričko stvara lik dronjavog, slabo zaposlenog scenariste Olija, Milan Čučilović materijalno uspešnog Stjuarta koji se bavi uzgojem i trgovinom zdrave hrane, Ljubinka Klarić u principu nezadovoljnu Džil, a Danijela Štajnfeld buntovnu Eli. "Ljubav itd." je nepretenciozna i šarmantna predstava, možda najadekvatnija za tinejdžersku publiku i funkcionalna u približavanju pozorišta njihovom senzibilitetu i interesovanjima.