Ljubav je važnija od sreće

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka Nenad Ilić bio je daleko od crkve i vere. Roditelji, lekari, živeli su na Hadžipopovcu, blizu Novog groblja, slavili su krsnu slavu, ali tek da nastave tradiciju i ispoštuju običaj, a on je ulazio u crkvu ili u kakav manastir samo kao turista.

Krajem osamdesetih počele su da se dešavaju krupne društvene promene pa je i on tada promenio stav prema životu. Imao je trideset i nešto godina kada je, kako kaže, postao svestan Hristovog poziva.

– Nisam bio borbeni ateista, imao sam neku nejasnu svest o Bogu koja me nije obavezivala, ali to nadolazeće nacionalno buđenje mene je odvelo na put vere. Bilo je devedesetih godina jako mnogo stradanja i nesreće, mnogo glupih stvari, ali ono što je u tom nacionalnom osećanju bilo najbitnije jeste pravoslavna vera– kaže naš sagovornik, beogradski đakon.

Nenad Ilić je potomak zidara Srba iz zapadne Makedonije, koji su još u 19. veku gradili zgrade po Beogradu. Sa majčine strane bilo je nekoliko prosvetara u lozi, a deda je bio profesor matematike u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Nenad se veoma uspešno bavi režijom kao slobodan umetnik, a pre Fakulteta dramskih umetnosti studirao je arhitekturu. Pošto je diplomirao upisao je i poslediplomske na Filološkom fakultetu. Međutim filologiju nije priveo kraju, odustao je posle nekog vremena, a kratko se zadržao i na istoriji umetnosti. Studije teologije je shvatio mnogo ozbiljnije iz nekih svojih unutrašnjih potreba, pa je još kao apsolvent Bogoslovskog fakulteta rukopoložen u čin đakona.

– U 34. godini otišao sam kod mog parohijskog sveštenika na razgovor i sa njegovim preporukama upisao teologiju na Bogoslovskom fakultetu. Nije bilo lako da se, kao što kaže jevanđelje, odreknem svega i predam Hristu, ali sam uspeo da u tome nađem skoro sve odgovore na pitanja koja su me mučila. U to vreme sam se zabavljao sa budućom suprugom, glumicom Vesnom Lončarević, koja se kasnije krstila i dobila kršteno ime Anastasija. Upisala se na isti fakultet, a nedavno je na teologiji položila i master – kaže nam đakon.

U međuvremenu porodica Ilić je neko vreme živela u Vranju. Nenad je u Vranjskoj eparhiji i rukopoložen je 1996. godine. Tamo je sa grupom mladih verujućih ljudi osnovao ilustrovanu pravoslavnu reviju „Iskon”, planirao je da otvori i radio-stanicu ali je posle nekoliko godina morao da se vrati u Beograd.

Uz sve to trebalo je podizati decu. Najstariji Pavle sada je na studijama softverskog inženjeringa na Elektrotehničkom fakultetu, Jelisaveta je u trećem razredu gimnazije, Bogdan u prvom Muzičke gimnazije, a Natalija sedmi osnovne. Anegdotski zvuči priča da deca imaju najviše problema kada treba da popunjavaju školske obrasce i da upisuju zanimanje oca. On sam ističe da je najbolja odrednica „slobodan umetnik, reditelj i pisac”. Mada se oprobao i u oblasti stripa (pisao je scenario za „Svetitelje”, a najpoznatiji je „Vladar”, o životu prepodobnog Simeona Mirotočivog, vladara Srbije Stefana Nemanje). U beogradskom Odboru za versku nastavu, koji vodi vladika Atanasije Rakita, rukovodi medijskim timom.

On kaže da se poslednjih godina najviše bavi televizijskom režijom, dok je njegova supruga dala veći doprinos u maloj porodičnoj manufakturi pisanja zanimljivih knjiga sa religioznom tematikom za decu i odrasle.

Pre nego što je postao vernik radio je najviše za pozorište, od dvadesetak predstava najefektnija je „Neuspeli doček Nove ’54”, a najpoznatija „Zakleti spasilac davljenika”. Za „Strah od vernosti” dobio je nagradu „Ćuran”. Bio je i asistent na FDU. Premijera njegove diplomske predstave „Laža i paralaža” igrana je u beogradskom Narodnom pozorištu, što je za jednog studenta bio veliki uspeh.

Karijeru pozorišnog reditelja nastavio je u Beogradskom dramskom, JDP-u, Ateljeu 212... ali od klasičnih pozorišnih predstava više ga je privlačio novi talas, i disidentska energija koju je nosio Studentski kulturni centar.

Sada, kao verujući čovek, učestvuje u televizijskim projektima Srpske pravoslavne crkve. Uz podršku i blagoslov vladike niškog Jovana završio je seriju „Ikona” koja će uskoro početi da se emituje na Drugom programu RTS-a, i već je, takođe sa vladikom Jovanom, započeo sledeći projekat, dokumentarnu seriju o pravoslavnoj kulturi, a povodom obeležavanja jubileja hrišćanstva, pod nazivom „Konstantinovo nasleđe”.

– U seriji govorimo i o današnjem čoveku i njegovim kulturnim potrebama koje nisu zadovoljene nego su iskrivljene, o problemima doživljaja fenomena vremena, prostora, telesnosti, zdravlja, mladosti i starosti, životnih priča. Ranije je život bio predvidiv: idem u školu, pa na fakultet, oženim se, dobijem decu, kupim automobil... Danas takve priče više ne postoje, sve je u neprekidnoj promeni, ukidanju, prekvalifikacijama, uskraćenosti, više se ništa ne može planirati – kaže naš sagovornik, i navodi primer jedne epizode u kojoj se govori o fenomenu sreće, koju danas doživljavaju kao vrhunsku vrednost.

– Naravno da svako hoće da bude srećan, ali ako samo sreću imamo na umu, ako nismo u stanju nečega i da se odreknemo u životu, nešto da istrpimo i da se ponekad žrtvujemo, onda nećemo ni biti u stanju da budemo srećni. Ako se sreća istakne kao najviša vrednost onda se iz toga nužno rađa osećaj neispunjenosti i praznine. Ljubav je važnija od sreće, iako nije uvek sa njom povezana. Ljubav je božansko stanje čoveka. Čovek je najbliži Bogu upravo kad voli, kad je pun ljubavi tad je Božji – ističe đakon.

Žao mu je što je nedovoljan broj ljudi iz kulture prišao crkvi. Umetnost je kaže, u jednom trenutku preuzela od vere tron kulture, ali je danas dosta izgubila od svoje snage, svi vidovi umetnosti, od književnosti do slikarstva. Zato se nada da će doći vreme da se umetnici i ljudi iz kulture više bave religioznim temama, da pronalaze inspiraciju u duhovnosti i tako potpunije doprinose i sebi i zajednici.

------------------------------------------

Nova religija: Razmišljajući o fenomenima današnjice đakon Nenad Ilić posebno ističe nekritičko prihvatanje takozvanih novih vrednosti koje se serviraju današnjem čoveku. Od individualizma, stranačke demokratije, tolerancije, stvara se nova religija kao što se to u komunističkom sistemu činilo od samoupravljanja, bratstva i jedinstva, partije...

Individualizam: „Najgore je što se ljudima danas u vreme individualizma usađuje da su oni jedini i u potpunosti krivi za svoje neuspehe. Znači, čovek ni kriv ni dužan ostane bez posla, pa još ima i grižu savesti jer je navodno neuspešan. To je sad, zaboga, vreme kad sam sebe kreiraš. Kako, na primer, može čovek koji je završio fakultet da sam sebe kreira kad ne može da dobije posao, zašto je stotine hiljada njih otišlo u inostranstvo? O tome niko neće da priča. Individualizam te vrste je u stvari prevara. Trebalo bi da se on koriguje zajedništvom crkve, vere, porodice. Danas se propoveda da sve možete da birate, čak i pol, ništa ni od roditelja ni od Boga ne zavisi, sve ću ja sam da izaberem. Sve mogu sam, a na kraju se ispostavi da sam izgubio sve i da sam bespomoćan od silne prividne slobode. Takvo stanje duha je neodrživo, ili će se desiti neki apokaliptički polom ili će takve stvari morati da se isprave.”

Tolerancija: „Ta naša ranija poslovična ružna želja da ’komšiji crkne krava’ ipak je izražavala neki naš emotivni odnos prema drugome. Komšija me nervira, možda ga čak i mrzim, ali ja se bavim tim komšijom, on je meni važan i ja želim da njemu crkne krava... A sad je došla tolerancija koja kaže ma baš me briga i za komšiju i za njegovu kravu, gledam ja svoja posla. Pogrešno je verovati u toleranciju kao apsolutnu kategoriju koja može da zameni ljubav”.

Lažna verovanja: „Kao društvo ponekad reagujemo histerično i to bismo morali da korigujemo. Ili smo za „Zvezdu” ili za „Partizan”, za četnike ili partizane, socijalizam ili kapitalizam... Trebalo bi još u školi da učimo decu da ih kroz život ne vodi histerija. Ona ima malo šarma i deo je neke nacionalne odlike ali štete su velike. Dok se Đoković trudio samo da šarmira na svojim mečevima nije bio prvi reket, najbolji je postao kada se odrekao šarmiranja po svaku cenu, kad je podneo neku žrtvu svoje prirode. Tako ni mi ne možemo kao nacija dozvoljavati sebi mnogo tih takozvanih spontanosti jer nam se to posle obije o glavu. To nekritičko prepuštanje čas komunizmu, čas kapitalizmu je opasno. Sve su to stvari izmišljene da traju neko vreme, i mnogo je smešno imati u društvu radikalne vernike tih pojava. Kad pogledamo unazad danas su nam smešne te priče iz komunizma, mada su neke i strašne...

I danas je stvarno komično verovanje u nešto što je zapravo ugovor, jer i demokratija i kapitalizam su ugovor. Vera u prolazni ugovor, bilo da je to stranačka demokratija, bilo da je ovakav kapitalizam je komična. Dostojnije je čoveka verovati u Boga i Bogočoveka, i na osnovu te suštinske vere biti recimo i demokrata, zašto da ne, ali ne da to postane vrhunska kategorija, to je onda opasno i smešno, to je gorko-smešna priča. Jer i danas kao nekada, opet neki pioniri i aktivisti vršljaju, ali oni pioniri su to makar ponekad radili iz naivnosti, ili zato što su morali, nisu svi odmah dolazili iza scene da uzmu pare što su recitovali, a ovi novi sada odmah traže keš. Ako danas stvarno ima nekih iskrenih vernika novog, nakaradnog doba – onda mi ih je iskreno žao”.