Pitanje od 1.000 milijardi evra

Nervozni, neispavani i besni, evropski lideri nisu se nimalo štedeli raspravljajući mesecima kako da spasu evro, čitavu zonu jedinstvene evropske monete ali i budućnost jednog od najambicioznijih projekata integracija savremenog sveta.

Ono što se godinama taložilo, eksplodiralo je 2009. dužničkom krizom Grčke. Sve je lako objašnjivo: ukoliko Grčka ne uspeva da isplati vlasnike svojih državnih obveznica, banke koje drže grčki dug imaće gubitke. Kako bi banke pokrile svoje kredite, traže intervenciju država, što vlade uteruje u velike deficite – čime se dug samo širi.

Krediti su krvotok savremene ekonomije, a ukoliko banke ne mogu da pozajmljuju jer nisu solventne, privredama preti da potonu u recesiju.

Kako bi sprečili ovakvu zakonomernost, Berlin i Pariz prednjačili su u naporu da se svih 17 članica evrozone ukrca u spasilački čamac otkako se finansijski „Titanik“ s putnicima iz zone evra nasukao na obale Grčke. Pri tom, Angela Merkel i Nikola Sarkozi nisu u svemu bili saglasni.

Prezadužena Grčka, suočena s nepopularnim merama štednje koje joj nameću međunarodni kreditori, prepustila se štrajkovima – koji je nikuda neće odvesti. Zaslepljeni nespremnošću da plate ono što su potrošili a nisu zaradili, Grci su se obrušili na svog pojedinačno najvećeg spasitelja, Nemačku, najednom se sećajući gorkih iskustava s Nemcima u vreme nacističke okupacije.

Besni su na Merkelovu zbog „nedemokratskih“ mera a na Sarka što je rekao da Grčku uopšte nije trebalo primiti u evrozonu. Ali, ko je kriv za Grčku koja je još 1981. ušla u EU. Nije ušla juče.

Ranjiva Italija još jednom se oslonila na steroide svog premijera koji je odbio da prima „lekcije“ Merkelove i Sarkozija, ali Silvio Berluskoni morao je da popusti pred zahtevima da Italijanima produži radni vek kako bi pokušao da pod kontrolu stavi budžetski deficit koji za sobom vuče dug od 1.800 milijardi evra.

Sumnjičavi Britanci, koji se nikada nisu pridružili zoni evra, dobili su priliku da likuju i drže pridike, pa su glasanjem u parlamentu vaspitno upozorili svog premijera Dajvida Kamerona da se suviše ne približava usijanom evropskom monetarnom tržištu. Premijer je, poput fakira, morao da nauči da hoda po vatri: ne bi da troši funte za spasavanje posrnulih kontinentalaca, ali ne sme ni da ih napusti, znajući koliko bi time ugrozio ostrvsku privredu, trgovinu i finansije.

Istovremeno, optužbe za nezapamćenu dužničku krizu Evrope svakodnevno su putovale Atlantikom. Barak Obama upozoravao je da bi neizvesnost koja okružuje javne finansije Grčke mogla da ostavi teške mrlje na globalnom finansijskom sistemu. Evropljani su uzvraćali da je njihova kriza direktna posledica ranijeg američkog kolapsa tržišta nekretnina koje je vodilo potresima na bankarskom tržištu.

Vinston Čerčil je govorio: „Amerikanci će uvek učiniti pravu stvar – pošto su iscrpli sve druge alternative“. Tako i Evropljani. Pošto su se oko dužničke krize raspravljali duže od godinu dana, konačno su rešili da leče akutno finansijsko zapaljenje.

Posle dva samita za manje od nedelju dana, maratonskog prekovremenog rada u sali u kojoj je teško utvrditi da li je dan ili noć, usvojena je lista mera. Postignut je dogovor o solidarnom otpisu polovine grčkog duga i ubacivanju čak 1.000 milijardi evra u fond koji treba da spase evrozonu od dužničke krize koja je već udarila Grčku, Irsku i Portugal, preteći Italiji i Španiji a onda i čitavom projektu evropskih integracija.

Pošto je izbegnuta najveća od najbližih katastrofa – bankrot Grčke – tržišta su se smirila, banke 17 članica evrozone prihvatile su da uvećaju kapitale za devet procenata kako bi lakše progutale otpis grčkog duga, a države se dogovorile da bolje usklađuju svoje fiskalne politike.

Da li je kriza posle 14 samita posvećenih ovoj temi prošla svoj zenit? Da li će prihvaćene mere biti dovoljne? I kuda sve to vodi? Ako se EU pod hitno ne federalizuje i ako se ne formira zajednički, centralizovani budžet, da li će projekt integracija biti doveden u pitanje?

Prihvaćene mere mahom su bezbolne. Što ne deluje obećavajuće u poređenju sa oštrinom krize. Trajnog rešenja još nema, a dodatni problem je i što se đavo krije u detaljima koji, uprkos opštem olakšanju, nisu usaglašeni.

Kako će funkcionisati Evropski fond za finansijsku stabilizaciju (EFSF)? Da li je i 1.000 milijardi evra dovoljno ako se pod hitno ne zavede finansijska disciplina? Na kom nivou: država, banaka? Kako će se ponašati Evropska centralna banka kojoj je naloženo da se barem neko vreme drži po strani?

Koliko dugo će Merkelova izdržati na raspeću odgovornosti prema nemačkim poreskim obveznicima i istorijske odgovornosti prema krizom potresenim članicama Evropske unije – što će Nemačku ubuduće u EFSF-u koštati 211 milijardi evra garancija, a ne 123 milijardi kako je bilo do sada. Dok Nemci štede, 200.000 bogatih grčkih familija je iznelo svoj novac u Švajcarsku.

Da li će se Galski petlovi pomiriti sa činjenicom da su Nemci preuzeli komandne palice Evropske unije, a zna se šta podrazumeva pruska disciplina?

Koliko je kredibilno Berluskonijevo „pismo o namerama“ oko reforme penzionog sistema kada moćni sindikati već najavljuju da će rimska Pjaca del popolo ličiti na atinski trg Sintagmu, a premijer ne uživa poverenje tržišta.

Povrh svega, ostaje Grčka. Iscrpljeni savetnik premijera Jorgosa Papandreua doživeo je u Briselu srčani udar, ali njegov tim nije uspeo da odagna sumnje: da li Grčka zaista ima biznis model kojim bi dug do 2020. spustila ispod 120 odsto svog bruto proizvoda?

Rešenja su daleko od sistemskih. Evrozona nije na tom stepenu organizovanosti. Polovina sredstava koje su banke namenile otpisu grčkog duga obezbeđena je – na dobrovoljnoj bazi.

Svaka formula se teže pronalazi – EU nema jednog ministra finansija. Otuda i dilema da li zajednička monetarna politika evrozone odgovara svim zemljama članicama, da li je suviše tolerantna prema brzo razvijajućim ekonomijama koje vuku opasnost od naglo uvećavajuće inflacije.

Evropljani na samit G-20 u Kanu početkom novembra mogu da krenu rasterećeniji napetosti s kojom su ulazili u nedelju za nama. Još jedna nedelja, još jedan samit.

Mnogo toga tek ostaje da se reši pre nego što se svetska tržišta ozbiljno ne stabilizuju i oporave od dužničke krize evrozone i usporenog rasta svetske privrede. Ako ništa drugo, kreatori evropske politike deluju da su svesni dubine izazova s kojima su suočeni.

Evro se spasava, Evropa se prodaje Kinezima. Evropska monetarna i finansijska igra postaje globalna. Sa zasada nesagledivim posledicama.

I dok se tamo povlače potezi od sudbinske važnosti po svet, nas ovde to previše ne zanima. Parohijalni, učaureni, u epruveti sopstvenih problema, bavimo se samo sobom.

Prosto mi nekako lakne što nismo u EU ili u zoni evra. Barikade se efikasnije rešavaju nego složeni problemi ekonomskih i finansijskih društava kojima težimo, kažemo što brže. Blago niščima duhom, njihovo je carstvo nebesko.