Dozivanje drugog čitanja

Pregled prozne produkcije 2006. pokazuje da se poetičko-tematska slika savremene srpske proze ove godine nije značajnije promenila. Tematsko-poetički raspon tekstova je ostao prilično širok, ali se tu i tamo vide neka prazna polja, koja impliciraju odgovor na pitanje zašto i pored velikog broja proznih ostvarenja samo mali broj tekstova doziva drugo čitanje. Izgleda da u aktuelnoj produkciji samo nekoliko romana teži da se sameri s duhom vremena i sveta koji se menja. Većina pak kao da čuva literarne kote čiji je strateški značaj u ratu ideja i mišljenja prilično beznačajan.

I ova godina je potvrdila interesovanje srpske književnosti za istorijski roman: ovlašan pogled na nekoliko takvih romana (Netrpeljivost Nemanje Rotara, Emilija Leta Mirjane Mitrović, Tri roga meseca, Aleksandra Jugovića, Francuski kalendar Olega Tomića, Baron Gautsch, Miše D Jovanovića) ukazuje da postmoderno tematizovanje dosezanja do istorijskog znanja nije više dominantno u srpskoj prozi. Pa ipak, moguće je uočiti i neke delikatnije tematizacije prošlosti kakav je slučaj kod Ivana Ivanjija, koji u Čoveku od pepela setno ispituje stvarno stanje sećanja na logore, Milete Prodanovića čija Kolekcija donosi spoj istorije i fantastike, ili pak Basarine istoriografske metafikcije Uspon i pad Parkinsonove bolesti.

Vredi zabeležiti i nekoliko tematizacija istorija pojedinih ličnosti koji variraju od onih čije mesto u srpskoj kulturi nije sporno (a takav je recimo Stevan Sremac kome je posvećena Melanholija Saše Hadže Tančića) preko likova poput doktora Milana Jovanovića Batuta, (Pavkovićev Doktor Batut protiv nadrilekara) do opskurne figure kakav je međuratni kragujevački novinar M.R. Pantović – jugoslovenski Gandi (Sluge hirovitog lučonoše Mirka Demića) Međutim, u svim ovim slučajevima jedno (ispostavlja se, popularno) pitanje ostaje otvoreno: koliki je domašaj ove poetike, odnosno, koliki je simbolički potencijal ovih likova.

Ljudska surovost

Slično pitanje se može postaviti i za autore koji su tematizovali recentniju istoriju: tako se recimo, Kuvareve kletve i druge gadosti Srđana V. Tešina baziraju na naturalističkim slikama ljudske surovosti iz devedesetih, dok "dvoknjižje" Vuleta Žurića Crne ćurke i Druga knjiga Crnih Ćurki mitologiju šezdesetih godina u Titovoj Jugoslaviji koristi kao scenografiju za karnevalska, manje ili više duhovita oneobičavanja. Dve sudbine bombardovanih, jedna niška i jedna beogradska, teme su romana Zvonka Karanovića Četiri zida i grad, i romana Noć, soba, žar ptica i Bog Slobodana Vojičića. Pisani izvan svakog kolektivnog govora, oba romana egzistencijalni teret bombardovanja olakšavaju na različite načine: prvi dozivanjem vitalističke energije uprkos svemu, a drugi kombinovanjem verističkih elemenata sa postmodernom problematizacijom pisanja romana.

Nažalost, sličnih elemenata nema kod Anđelka Anušića u čijem romanu Adresaru izgubljenih duša alegorijska Velika Slova ne uspevaju da teret iskustva učine čitljivijim. Nažalost, jer tema srpskih žrtva u prošlom ratu zaslužuje bolju knjigu.

Intimistička pozicija pripovedača karakteristika je romana Preljubnici Vide Ognjenović, i Komo Srđana Valjarevića, dok bi se za Azil Sanje Domazet moglo reći da se ta intimnost pre svega iscrpljuje u stilu, isto kao što bi se u Kavalerima starog premera Radovana Belog Markovića ona pronašla, pre svega, u osobenom jeziku autora.

Žanrovska proza

Pomalo po strani od tematsko poetičkih-okosnica tzv. "visoke književnosti" nalazi se proza koja svoje poetička i tematska opredeljena nalazi u dodiru sa žanrovskom prozom. Tu valja pomenuti fantastiku Zorana Živkovića oličenu u dva romana – Čiteteljka i Most, pisanih preciznim ali možda malo suviše svedenim stilom. Tu je potom jedna parodija hard boiled proze, roman Mirjane Đurđević, Prvi, drugi, treći čovek. Parodični i homoristički potencijal ove proze vidljiv iz samog naslova, ipak je u nekim segmentima prenaglašen i samosvrhovit. Pa ipak, kako sprska proza pati od nedostatka humora, ovaj roman je dobrodošlo osveženje.

Kao osveženje posle "teške" literature može da posluži i avanturistički roman Igora Panića Kralj reke u kojoj junaci traže Izvor Života; treba se ovde setiti one Pekićeve ideje da upravo žanrovska proza rešava aktuelne probleme čovečanstva (a ne tzv. "visoka").

Najzad treba pomenuti i jednu knjigu koje pokriva prostor subkulture: to je knjiga Izlazak Barbi Marković koja u bernhardovskom stilu ispisuje povest o beogradskom klabingu prilično nepretenciozno, što ovde znači prilično autentično.