Dragoceni hroničar epohe

Dest godina posle smrti Miodraga Miće Popovića prilika je da se podsetimo na jednu od najmarkantnijih figura srpskog slikarstva druge polovine XX veka. Pri tom je posebno zanimljiv osvrt na problem odnosa između formalno-estetskog i značenjskog u njegovom umetničkom konceptu. Sam početak bio je obeležen zainteresovanošću za igru – olovkom na papiru, bojom na platnu – dakle, za stvaralačko "ništa", kako je to on govorio. U tom smislu odvijao se njegov razvojni put od realističkog do asocijativnog slikarstva, predstavljenog na izložbi pod nazivom "Od magle, od kostiju", 1955. godine.

Međutim, silovit Popovićev temperament tražio je što više kontakata sa životom, koji je on inače veoma emotivno doživljavao i pratio do poslednjeg dana. Prema tome, moglo bi se reći da je prva polovina njegovog opusa pod senkom sukoba između čoveka i umetnika, sukoba koji je u enformelu kulminirao do nepodnošljive tačke. Slikar je stajao pred dilemom: definitivno napustiti tradicionalno slikarstvo ili pomiriti narasle suprotnosti uvođenjem elementa značenjskog u novu sliku. Srećom po slikarstvo, Popović je prihvatio ovo drugo rešenje, a rezultat toga je da smo dobili autentičnog i reprezentativnog predstavnika jednog novog kritičkog realizma.

Osnovni problem u slikarstvu prizora svodio se na zadatak: kako postići da visok nivo likovnosti – jer ona ipak rešava sve – omogući sadržini da dobije svoju punu vrednost, a da ne zavede posmatrača u površan estetski doživljaj? Odmah možemo konstatovati da je jedan od prvih kvaliteta Popovićeve umetnosti upravo u izuzetno uspešnom rešenju, koje suptilnom osetljivošću dve različite ambicije dovodi u željeni odnos.

Kad je u pitanju formalna struktura, to nije antifokusna slika enformela, ali je njeno iskustvo omogućilo novu kompoziciju. I drugo iskustvo enformela – ukupnu obojenost nove slike karakteriše monohromija sivih tonova. Kod figuralne kompozicije sa složenijim sadržajem gama je uglavnom svedena na rafinovane odnose crno-belo; kad je tema mirnija recimo mrtva priroda, njena idiličnost grubo je razbijena nedopadljivo obojenom pozadinom. Rekli bismo, u ravnotežu gde odbojnost i dopadljivost uspostavljaju primirje u različitim gradacijama, nalazi se najveći deo formalno-estetske "slikarske tajne" Miće Popovića.

S druge strane, kad je u pitanju sadržina, čini se da je slikar prihvatio shvatanje da istorija kao trajne vrednosti beleži samo ona dela koja senzibilitetom svog vremena prenose poruku o ljudskoj sudbini. A ljudska sudbina u našem vremenu pritisnuta je razumljivim i surovim problemima kao što su zagađenje prirode, socijalno raslojavanje, imigracija, nacionalna netrpeljivost, otuđenje. To je trebalo zabeležiti kao hroniku vremena, kao savest generacije i njenu poruku sledećim generacijama. Za Popovića to je istovremeno značilo povratak predmetnom slikanju u kom je ljudska figura – taj iskonski odraz kolektivno nesvesnog – ponovo povratila svoje prvorazredno mesto. Mada se u programskom izboru bavio i drugim temama, nesumnjivo najuzbudljivija i najsnažnija jeste ona o "gastarbajteru" Gvozdenu.

U tom smislu, ciklus o sudbini malog srpskog čoveka izrastao je vremenom gotovo u moderan ep, ispričan u teškom ritmu, prožet razumevanjem i humanošću, čak oporim humorom. Dramatika situacije podvučena je tim što je svedena na ugroženost osnovne egzistencije: fizičke, da se preživi u teškim uslovima nezaposlenosti i potucanja po svetu; duhovne – da se ne prepusti talasu masovne zaluđenosti jeftinim atrakcijama šund-muzike, šund-literature, pa sve do toga da se ne izgubi vlastiti identitet i nacionalna svest.

Činjenica da su Popovićeve slike lako čitljive, gotovo neka vrsta savremene "bibliae pauperum", ne sme nas zavarati: one svakom posmatraču pružaju mogućnost da maksimalno angažuje vlastitu erudiciju, maštu i opredeljenost. A ako je njegovo slikarstvo, ipak, tako jednodušno prihvaćeno na svim meridijanima, onda je to zbog opštečovečanske i svim jezicima sveta razumljive poruke srpskog slikara Miće Popovića.