Nastavnici su pod najvećim stresom

U javnosti se o ekskurzijama govori kad se negde desi neki problem.

Mi kao agencija nastojimo da probleme izbegnemo pre svega tako što su programi ekskurzija maksimalno popunjeni pa deca tokom tih dana nemaju mnogo slobodnog vremena. To znači: pre podne razgledanje znamenitosti, po podne razgledanje grada. I to tako što su svi zajedno, bez razdvajanja.

Time je smanjena mogućnost za provod srednjoškolaca, ali provod svakako nije srha ekskurzije. Zato, kad su svi na okupu i kad su po ceo dan aktivni, oni se ipak, hteli ne hteli, umore. Uveče obavezno idu zajedno na večeru, zatim takođe zajedno u diskoteku. Nastojimo da to bude diskoteka zatvorenog tipa. Znači, samo za našu školu. Nekad to nije moguće, naročito ako je malo đaka. Ako idemo u diskoteku otvorenog tipa, raspitamo se prvo iz kojih su zemalja ostale ekskurzije. Ako su sa prostora bivše Jugoslavije, pažnja se zbog mogućeg konflikta povećava. Mada se neprijatne situacije dešavaju i između učenika iz škola iz Srbije, pa i između momaka iz iste škole, naročito ako neko od njih popije neki alkohol. Ali manja je verovatnoća da će doći do konflikta ako je diskoteka zatvorenog tipa. Međutim, deca žele da se provedu, to su generacije u pubertetu, a mi nastojimo da ih obuzdamo koliko možemo.

Ako pak uveče diskoteka nije na programu, onda su đaci u hotelu. Tu je naročito potrebna povećana pažnja nastavnika. Nastojimo da đačke sobe budu jedna uz drugu kako bi ih nastavnici lakše kontrolisali.

Dobro je i kada autobusi nisu „na sprat” jer u „dabl-dekeru” profesori sede zajedno dole, a deca gore „divljaju”.

Što se nastavnika tiče, verujem da su oni tokom ekskurzije pod najvećim stresom jer roditelji od njih očekuju da brinu o deci. Agencija ima svoj deo odgovornosti zbog prevoza i organizacije putovanja, ali nastavnici su za bezbednost dece najodgovorniji.

Mislim da bi trebalo organizovati tipske ekskurzije, sa uvek istim putnim pravcima, jer neke škole traže da njihovi đaci za samo nekoliko dana obiđu npr. celu severnu Italiju i Rim. Sve to unosi žurbu i nervozu i umanjuje bezbednost. Mislim da bi, umesto toga, Ministarstvo prosvete trebalo da odredi nekoliko programa za ekskurzije. Tako bi bio uveden red i za škole i za agencije, a deca bi imala kvalitetnija putovanja.

U izbor su sada uključeni i roditelji, koji određuju i visinu dnevnice za nastavnike.

Treba razjasniti i to zašto su cene učeničkih ekskurzija više nego turističkih putovanja za građanstvo: nema noćnih vožnji đaka. Zato šestodnevna školska ekskurzija ima više prenoćišta u hotelima nego šestodnevno putovanje za građanstvo. Takođe, dečje ekskurzije su sa obaveznim polupansionima, a u cenu su uračunate i sve posete muzejima i raznim znamenitostima. Na ekskurzijama nema, kao za starije, „fakultativnih programa”, tako da se deca ne razdvajaju, što je važno iz psiholoških razloga. U suprotnom, videlo bi se ko ima para a ko ih nema. To je važno i zbog bezbednosti, jer svi đaci su zajedno i pored nastavnika.

Kao neko ko se već godinama bavi organizovanjem đačkih ekskurzija, mogu da kažem i to da su one za decu veoma važne jer znam da o njima pričaju tri meseca pre i tri meseca posle putovanja. Deca prave panoe sa fotosima itd.

Treba ih zato organizovati i ubuduće, ali definitivno bi trebalo izabrati standardne programe i programe koji su realni, a o svemu ipak više konsultovati i predstavnike turističkih agencija.

Direktor turističke agencije „Viva travel“, Beograd