Tri knjige za smeh i brige

PROKUPLjE – Nema, valjda, kraja kao što je Toplica, a ni grada kao što je Prokuplje, gde toliko ljudi piše knjige. Prosto ne znaš ko više ne piše. U poslednja dva meseca ovde su predstavljene tri knjige. I na svim tim književnim večerima sveta je bilo više nego u lokalnom bioskopu, a sadržaj knjiga izazvao je i smeh, i ljutnju, i nedoumice.

najpre je Slobodan Stojanović, penzionisani službenik DB, objavio knjigu pod naslovom "Poslednji dani Kentaura". Pre i posle promocije po gradu su počele da kolaju priče ko se sve, u ovoj alegorijskoj satiri, prepoznao. Neki su već napisali opširne odgovore, a neki, priča se, pripremaju i tužbe, jer siže ovog romana svodi se na poslednje dane nekih moćnika, u politici i kulturi.

Tu je Mrkov, pa Miljan Krivanov, pa "crveni bog Marks", pa Voždović i uz njih "rezervni pas" i mnogi kučići, magarići i ostala marva. Na kraju, sve ove stanovnike Magareva (Prokuplje) pisac šalje u baruštinu da se udave "pevajući Magareću Internacionalu".

da nije tačno da u "Magarećem gradu život nema smisla", potrudio se da dokaže veterinar Prvoslav Prća Nikolić knjigom "Topličke sojtarije". Tu je sve što je Prća smešno u životu čuo od Prokupčana. On svoje izvore nije krio, naveo nadimake a često i puno ime i prezime. "Molim", reče, "da me niko ne tuži. Moje su namere dobre, a nemam ni para da platim kaznu, jer sam penzioner."

"Ojšarije" pričaju poznate šaljivdžije: Joca Lenger, Deni Vrtorep (od starijih) pa dr Mićko, dr Bale, Bata Đurđija, Paja, Toma, Sveta... Prća je zabeležio i anegdotu kad je, kao "glavni" za fudbal u Studenjaku, isterao sa utakmice Ivana Ivanovića, jer nije umeo da igra. Posle je Ivan postao veliki pisac i da bi mu se "osvetio", uzeo ga je za lik u romanu.

E, taj Ivan Ivanović ovih dana se pojavio u Prokuplju (ovde se i školovao) sa knjigom "Četnici" kao prvim tomom romana "Narodna buna". U njoj on dovodi u pitanje mnoge poznate istorijske činjenice koje je utvrdila "komunistička istoriografija".

Najpre, prema podacima koje je on prikupio, borbe u Staroj Srbiji (današnja Makedonija) protiv turskog okupatora počeli su Srbi četovanjem i tada su nastali četnici. On navodi dokumenta po kojima su Bugari tamo organizovali komitske grupe, da bi se suprotstavili ne toliko Turcima, koliko Srbima. Do ove knjige malo je bilo poznato da su Srbi iz Ohrida, Skoplja, Kumanova i drugih krajeva pisali molbe na sve strane, pa i Bečkom kongresu, da ih ne pripajaju Bugarskoj, jer oni kroz vekove nisu drugo bili do Srbi.

Ali je sve bilo uzalud, zbog nesloge i naivnosti. Damnjan Grujev bio je, tako, Bugarin kome je srpska vlada pomagala da se školuje u Beogradu, pa i da izdaje svoj list, a on je progonio srpske četnike. Ilindenski ustanak podigli su, po Ivanoviću, Bugari, e da bi se Turci žestoko osvetili Srbima. Đorđe, rođeni brat Svetozara Miletića, prešao je Bugarima, a njegov sin će kasnije postati profesor univerziteta u Sofiji i jedan od najljućih bugarskih šovinista.

Pisac ne brenuje ni Pašića, ni Stojana Protića, ni generala Petra Živkovića, vojvodu Petra Bojovića i druge do sada hvaljene ličnosti. A o Topličkom ustanku iz 1917. godine, koji je odneo više od 20 hiljada života na jugu Srbije, Ivanović napominje da je imao nesrećan kraj i zbog sukoba Crne i Bele ruke, odnosno vođa Koste Pećanca i Koste Vojinovića. Pećanac je proglašen "lošim momkom" jer je ostao živ, i jer se u Drugom svetskom ratu našao na suprotnoj strani od komunista. A srpske stalne nesloge donosile su i stalne tragedije naroda... Sporenja će, verovatno, biti velika.