Mogući spoljnopolitički izbor Srbije

Slogan „Evropa nema alternativu” izazivao je polemike evroentuzijasta sa evroskepticima i evrofobima. Naravno, samo loša politika nema više alternativa, jer postojanje samo jedne označava sužen manevarski prostor, tj. mogućnost različitih uslovljavanja i ucena.

No, ne radi se o tome da li neka država raspolaže različitim izborima, već koji su i kakvi. Ponekad se ne može birati između dobrog i boljeg, već se mudrost sastoji u izboru najmanje lošeg rešenja kako se ne bi propustio voz u čekanju dobrog rešenja koje ne može doći.

Srpski rusofili smatraju da su što bliže veze s Rusijom za Srbiju bolje rešenje od ulaska u EU. Ne ulazeći u raspravu da li je takav stav ispravan, postavlja se pitanje da li je ostvarljiv. Čini se da nije, bar ne od onog trenutka kada je EU primila pod svoje okrilje Rumuniju i Bugarsku, tj. od 2007. godine. Naime, od tada se Srbija i na svojim istočnim granicama graniči sa EU. Prema tome, Rusija se teoretski ne može javiti kao spasilac Srbije u nekom od kriznih trenutaka bez dozvole EU ili NATO-a, odnosno rata protiv njih. Uostalom već su Rumunija, Bugarska i Mađarska zabranjivale Rusiji prelet njenih aviona preko njihove teritorije. Moskva je preko toga morala preći uz manje ili više glasni i nemoćni škrgut zubima.

Moguće je da su apetiti rusofila u Srbiji porasli zbog ekonomskih teškoća kroz koje prolazi EU, te prilično glasnih, iako vrlo nervoznih, poruka Rusije ovdašnjoj javnosti. Međutim, rusofilska nada nalazi se na klecavim nogama. Radi se o tome da su EU i SAD rešile da vrata Balkana, zatvarajući ih Rusiji, otvore regionalnoj sili na Bliskom istoku, tj. Turskoj. Otuda je Turska bila u prilici da: nagovori bošnjačku vlast u Sarajevu da i pored rezervi pozdravi Deklaraciju Skupštine Srbije o Srebrenici, s uspehom pomiri gospodu Ljajića i Ugljanina, te da sada miri posvađane islamske zajednice u Srbiji.

Muslimani Balkana se zapaženijoj ulozi Turske u regionu bezostatno raduju, baš kao što su onomad proslavljali njenu pobedu nad Srbijom na svetskom prvenstvu u košarci. Otkad je 2002. umereno islamistička vlada Taipa Erdogana došla na vlast, privreda ove zemlje je krenula uzlaznom putanjom, a sa privrednim uzletom i odranije postojećim eksplozivnim demografskim rastom, možda i neoosmanistička strategija turskog ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua („Balkan bi trebalo da bude osmanski”) postane ostvarljivija. Ako se zna da je Turska po snazi privrede trenutno 17. na svetu sa u poslednjoj deceniji utrostručenim izvozom, onda Davutogluovo uverenje da je „Balkan srce Evroazije”, tj. jakog turskog organizma, može utešiti mlado stanovništvo što je kupovna moć dvaput manja od one u Poljskoj. Naime, ispunjenje imperijalnih obećanja u budućnosti može obezbediti nacionalno samopoštovanje i bolji životni standard.

Turskoj se otvaraju vrata Balkana zbog zamora EU od širenja. Zamor su izazvale sledeće teškoće: integracija istočnoevropskih siromašnijih društava u EU, integracija siromašnih imigranata u bogata društva, spasavanje velikih dužnika među državama članicama EU i velikih poverilaca među bankama, te spasavanje evra. One su navele Nemačku i sledbenike da Turskoj ponude naknadu za to što verovatno nikada neće postati članica EU, iako je kandidatkinja još od 1991.

Naknada se sastoji u prećutnoj dozvoli Turskoj da vodi brigu o muslimanima na Balkanu, tj. o evropskim muslimanima koji nisu u EU. Podrazumeva se da će Turska deliti starateljstvo sa EU nad onim balkanskim državama koje ne dođu pod isključivi nadzor Brisela. Ulogu arbitra između dva staratelja nad balkanskim življem obavljaće SAD onoliko dugo koliko bude u stanju da igra ulogu globalnog hegemona. SAD će voditi računa da, držeći Rusiju van Balkana uz pomoć EU i Turske, ni EU ni Turska ne ojačaju previše kako ne bi mogle ugroziti primat globalne sile. Rusija će se, pak, uz sve izgledniji uspeh u širenju sfere interesa na većinu zemalja bivšeg SSSR-a (izuzeci su Azerbejdžan, Turkmenistan i Uzbekistan koji su trenutno u sferi Turske), truditi da posredstvom energetske politike, finansiranja određenih političkih stranaka (najčešće krajnje desnih) i glasne retorike oko spornih političkih pitanja, bude prisutna i u Evropi. Zbog toga njoj i odgovara zamrzavanje spornih pitanja poput kosovskog.

Šta bi trebalo da radi Srbija? Trebalo bi što brže da reši pitanje Kosova jer to obezbeđuje napredak prema EU kao najmanje rizično rešenje. U protivnom, Srbija će ostati loptica u teniskom meču velikih sila.

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu