Kontrolori bez podrške države

Činjenica da i šest godina posle promene režima u Srbiji većina građana i dalje misli da su kriminal i korupcija najveći problemi sa kojima se društvo suočava (istraživanje Centra za proučavanje alternativa, CPA), u velikoj meri govori o tome šta ljudi misle o uspešnosti raznih institucija koje su formirane posle 5. oktobra 2000. sa ciljem da kontrolišu rad državnih organa, koji se najčešće i vezuju za pojavu korupcije i drugih nezakonitih aktivnosti.

Drugi pokazatelj onoga šta ljudi o njima i njihovom radu misle može da bude i to da gotovo nijednu od tih kontrolnih institucija, poput Saveta za borbu protiv korupcije, Poverenika za informacije od javnog značaja, ili Odbora za rešavanje o sukobu interesa, u istom istraživanju CPA, u delu koji se bavi poverenjem u institucije i ocenama njihovog rada, građani i ne spominju.

Analitičari, međutim, ističu da su one ipak postigle značajne uspehe, naročito ako se stanje uporedi sa onim od pre šest godina, ali da je razlog njihove "nevidljivosti" pre svega u tome što građani još nisu svesni svih mogućnosti koje im njihovo postojanje pruža, ali i zbog toga što ta tela imaju relativno ograničena ovlašćenja.

Milan Nikolić, iz CPA, misli da je, zapravo, osnovni problem u tome što ni kod građana, a ni kod predstavnika nove političke elite, još nije promenjeno uverenje po kojem su građani tu zbog države, a ne da je država, odnosno vlast, servis građana.

– Sve nove službe koje su uvedene na raspolaganju su građanima. One su daleko od savršenih, ali njihova glavna karakteristika jeste da se malo koriste, jer kod građana još nije stečeno uverenje da su one tu. Njihov rad veoma je koristan, ali je daleko od onoga što je potrebno i još dalje od onoga što je dovoljno. Potrebno je da one budu mnogo prisutnije, vidljivije – kaže Nikolić za "Politiku".

Nije dakle, toliko problem u tome da li sve te agencije, saveti i odbori rade ono zbog čega su formirani, već u tome da predstavnici vlasti, odnosno državni organi, još uvek ne shvataju u potpunosti da su dužni da se povinuju njihovim zahtevima, kada je u pitanju, na primer, dostava određenih dokumenata i informacija.

Bilo je, naravno, i neizbežnih i očekivanih sukoba između predstavnika vlasti i ljudi zaduženih za kontrolu njihovog rada, uvek kada bi se pod lupom našao neko iz same vlasti ili neko njoj blizak. Najpoznatiji primer bio je sukob između Saveta za borbu protiv korupcije i Vlade Srbije u slučaju "šećerna afera". Početkom marta 2003. godine, naime, Evropska unija suspendovala je povlašćeni izvoz šećera iz Srbije i Crne Gore zbog sumnji da se izvozio šećer koji nije proizveden u zemlji. U tom kontekstu najčešće je spominjano ime Miodraga Kostića, vlasnika MK komerca, kuma Nenada Čanka, nekadašnjeg direktora DS-a i prijatelja pokojnog premijera Đinđića.

Drugi problem jeste u tome da sve što su određene kontrolne institucije uradile, državni organi nisu uvek ispratili na odgovarajući način. Jednostavno rečeno, ne postoji sistem koji bi efikasnije kontrolisao rad državnih organa i sankcionisao nepravilnosti koje se pojavljuju.

Dobar primer za to predstavlja oblast javnih nabavki. Uprava za javne nabavke je, kako za "Politiku" kaže njen direktor Predrag Jovanović, za svega četiri godine postojanja, prema merilima Svetske banke, zaslužila skoro najvišu ocenu, time što je procenat poslova koje su državni organi sklopili na osnovu javno raspisanih tendera podignut na 73 odsto. Po tome je Srbija čak ispred Češke (71 odsto), Mađarske (67 odsto) i Slovačke (60 odsto), koje su u ceo proces krenule desetak godina ranije. Valja podsetiti i da su pre 2000. godine svi poslovi u Srbiji rađeni direktnim pogodbama, daleko od očiju javnosti.

S druge strane, nedostaje državna revizorska institucija, koja bi imala veća ovlašćenja da ocenjuje da li su nabavke ispravno planirane i kako se troše sredstva iz budžeta. Celom sistemu nedostaje i komisija za zaštitu prava, koja bi mogla da zaustavi izvršenje ugovora za koje bi bilo utvrđeno mogu da oštete državu.

Slična je situacija i sa Savetom za borbu protiv korupcije, koji je zamišljen kao telo koje je trebalo da daje smernice u radu, a čije je formiranje, prema rečima Nemanje Nenadića, programskog direktora organizacije "Transparentnost Srbija", trebalo da prati i osnivanje agencije koja bi imala i određena istražna ovlašćenja, kao i antikorupcijskih timova u 26 gradova Srbije, sastavljenih od policajaca i tužilaca. Takva ideja je, kako kaže Nenadić, u vladi Zorana Đinđića postojala, ali nikada nije realizovana.

I Verica Barać, predsednica antikorupcijskog saveta, slaže se da je to telo moglo mnogo više da uradi, da je imalo odgovarajuću podršku izvršnih vlasti.

– Potrebna je mnogo bolja komunikacija sa vladom. Umesto toga, uglavnom smo imali mnogo problema u dobijanju dokumenata, koja smo od njih tražili. Ideja je bila da se mi bavimo radom vlade i ministara, koji bi bili dužni da se odazovu na naš eventualni poziv i da nam daju informacije i dokumenta koja tražimo. Toga, međutim, nije bilo – kaže Verica Barać za "Politiku". Ona podseća da je Savet i pored toga svojim izveštajima ukazao na nekoliko slučajeva za koje su procenili da su primeri krupne korupcije – Mobtel, Sartid, Nacionalna štedionica...

– Mi, međutim, nismo ni policija, ni sud koji bi sve te priče mogli da izguraju do kraja. Najbolji je primer Mobtela, koji je prodat, a da nikada nije utvrđena stvarna struktura njegovog vlasništva – kaže Barać za "Politiku".

Na neusklađenost između kontrolnih institucija i državnih organa ukazuje se i u ocenama koje daje i Evropska unija u izveštaju o napretku koji prati razvoj demokratije i demokratskih institucija u Srbiji.

Milica Delević-Đilas, docent Fakulteta političkih nauka u Beogradu, navodi primer Saveta za borbu protiv korupcije, čiji je rad u EU generalno ocenjen kao pozitivan, uz očekivanja da se jasnije institucionalno uredi i definiše njegova uloga.

– Od kada je ustanovljen Savet je uradio nekoliko izveštaja o navodnim slučajevima korupcije, koji uključuju i visoke državne službenike, ali ozbiljne i dokumentovane optužbe vlada nije na odgovarajući način istražila – dodaje Milica Delević-Đilas.

Prema njenim rečima, i Nacionalni savet za saradnju sa Haškim tribunalom dobro je ocenjen, u smislu obezbeđivanja svedoka i pristupa dokumentima, ali se primećuje da rad Saveta nekad blokiraju oni u administraciji ili vojsci kod kojih su dokumenta, a koji nisu privrženi ideji saradnje sa tribunalom. Pozitivnu ocenu EU zaslužio je i poverenik za informacije od javnog značaja, ali se primećuje i da vlasti nekada ne izlaze u susret njegovim zahtevima.

Ovlašćenja kontrolnih institucija, naime, najčešće se svode na to da one prikupe odgovarajuće informacije, analiziraju ih i proslede ih dalje predstavnicima izvršne ili sudske vlasti. Posle toga, u najvećem broju slučajeva, prestaje njihova nadležnost i oni nemaju uvida u to šta se dalje događa sa određenim predmetom.

Izuzetak donekle predstavlja Odbor za rešavanje o sukobu interesa, koji može da kažnjava one funkcionere koji ne dostave izveštaj o svojoj imovini. Kazna, doduše, može da bude samo nejavna ili javna opomena. Do sada, izrečeno je prema rečima Milovana Dedijera, predsednika Odbora, 250 nejavnih i 87 javnih opomena.

Ni ovaj odbor, međutim, nema mogućnosti da utvrdi koliko su funkcioneri pri popunjavanju imovinskih kartona bili iskreni. To znači da neko može mirne duše na kraju svog mandata da kaže da mu se imovina nimalo nije uvećala, ili umanjila, i Odbor bi trebalo da mu veruje na reč. Na isti način neko na početku svog mandata može da kaže da ima ušteđevinu od 100.000 evra, iako to nije istina, ali računa da će za četiri godine na funkciji sigurno uspeti da na razne, uglavnom nelegalne načine, u džep stavi toliku sumu. A na kraju mandata bi, potom, mogao da kaže da mu se imovina uopšte nije uvećala.

Da su rad i angažovanje kontrolnih institucija korisni smatra i Nemanja Nenadić, ali kada je reč o tome da li su one ispunile očekivanja kaže da najpre treba videti koliko su očekivanja građana bila realna. Obećanja lidera Demokratske opozicije Srbije u predizbornoj kampanji 2000. godine, u kojima su reči pravda, prava i borba protiv kriminala i korupcije korišćena po sistemu "od viška glava ne boli", stvorila su kod građana i velika očekivanja da će kada Slobodan Milošević bude svrgnut sa vlasti, sve kriminalne afere biti otkrivene, a svi lanci korupcije prekinuti.

Problemi su se, međutim, prema Nenadićevim rečima, javili na samom početku, počevši od toga da li je pri formiranju određenih institucija nađeno i odgovarajuće rešenje, pa do toga da im vlast koja ih je formirala nije obezbedila ni najosnovnija sredstva za rad, poput prostorija i odgovarajućeg budžeta. Odbor za rešavanje o sukobu interesa je, na primer, tek pre desetak dana, skoro dve godine posle osnivanja, dobio dodatne prostorije u zgradi Palate federacije.

– Često su donošeni zakon, a na kraju bi pisalo da za njihovo sprovođenje nije bilo potrebno obezbediti sredstva iz budžeta. U boljem položaju bile su jedino institucije koje su i profunkcionisale uz pomoć donacija iz inostranstva, kao što su, recimo, posebna odeljenja Okružnog suda za ratne zločine i organizovani kriminal – kaže Nenadić za "Politiku".

On dodaje i da se često više vodilo računa o tome da se donesu određeni zakoni da bi bili zadovoljeni svi uslovi koje pred Srbiju postavlja Evropska unija, ali se nije razmišljalo o tome kako će sve da bude sprovedeno u delo.

Uopšteno govoreći, sve navedene kontrolne institucije zaslužuju pozitivnu ocenu, ali u najvećoj meri to je posledica činjenice da se pre nego što su one formirane niko nije bavio onim što je sad u njihovoj nadležnosti. U narednom periodu, već posle parlamentarnih izbora, za njih će da usledi novi period ocenjivanja, pre svega od strane javnosti, u kojem za početnu tačku neće biti uzeta nula iz 2000. godine.

-----------------------------------------------------------

Prošli rokovi za ombudsmana i revizora

Za razliku od većine kontrolnih institucija koje kako-tako rade, neke od njih nikada nisu ni formirane, iako su zakoni koji to predviđaju odavno doneti.

Jedna od tih je institucija ombudsmana (zaštitnika građana, narodnog advokata) koji bi, prema poslednjim procenama trebalo da bude izabran na proleće, iduće godine. Tako bi trebalo da bude, pošto je Ustavnim zakonom propisano da, posle izbora, novoizabrani sastav Narodne skupštine Srbije u toku prvog zasedanja izabere zaštitnika građana. Zakon o zaštitniku građana donet je, inače, u septembru 2005. godine, a parlament je imao rok od šest meseci da izabere ombudsmana.

Drugi slučaj odnosi se na izbor Saveta državne revizorske institucije, za čije su formiranje , takođe, probijeni svi zakonski rokovi.