Klavir u ringu

Smeštanje pijanističkog resitala u Arenu bio je višestruki rizik. Najpre zbog broja posetilaca, akustike sale, prijema projekta kod publike, „ponašanja” samog pijaniste, ali i instrumenta u novim uslovima. Sala je ličila na sportsku halu, podijum na ring koji se kupao u crvenom svetlu. Na led-ekranima i video-bimu, sviranje su pratile različite slike iz prirode u veoma jarkim bojama. Berezovskom ništa nije smetalo. Čak ni kamera koja mu se prikradala sa svih strana.

Smetao je ponajviše zvuk klavira koji je bio previše ozvučen i čiji je ceo visoki registar, diskant, vriskao pri najtišem udaru. Reverberacija tona u hali je bila ogromna, zvuk je kružio, odbijao se više puta, utrostručavao i vraćao slivajući se sa prethodnim i sledećim.

I elektronika i pokretne slike deo su svakodnevice današnje omladine. Možda u susret novim generacijama, a u pravcu elektronskih instrumenata, posebno klavira, na kojima mnogi danas sviraju, možemo da naslutimo „elektronsku fazu pijanizma”.

Ceo program Berezovskog bio je komponovan u tom duhu – okrenut ljubiteljima muzike. Fascinantno je šta on sve može da odsvira, u kakvom tempu i sa kakvom energijom! Ipak, na programu su bila pre svega dva velika i ozbiljna dela Bramsove Paganini varijacije op 35 i Ravelov La Vals. Sve ostalo bili su odlično odabrani virtuozni komadi koji su zaustavljali dah. Posebno ističemo Geršvinove Prelide, odlomak iz „Rapsodije u plavom”,  kao otklon ka džezu koji je Berezovski izveo sa istom umetničkom savešću i ukusom kao i Šopena, koga, kako je rekao, „najviše voli”. Njegov Šopen, posebno Valceri u nizu, ne zvuče salonski, kao laka, zabavna i neobavezna muzika ispunjena setom melanholika bolesnog od tuberkuloze. Šopen Berezovskog pršti od zdravlja i multiplicira tehničke zahteve ( u redakciji Godovskog ,Sen Sans, „Labud” ).

Neko je iz publike prošaputao da mu, u vrtlogu bravuroza, nedostaje jedna Betovenova sonata, međutim, ni vreme ni mesto ni uslovi nisu bili za tu vrstu literature. Skoro svi su vapili za starim, akustičnim Kolarcem. A Bemus je ovim performansom uplovio u nova i neistražena područja. Hoće li likovno-muzički hepening ostati kao znamen za sećanje i pamćenje i neponavljanje ili će tim putem krenuti muzika? Postoje veliki neprijatelji, ali i zagovornici ove ideje.

Nije bilo previše bravuroza, ali ipak Albenisovi komadi, najpre „Asturias”, a posebno nežna „Granada” predstavljali su pravi predah u neprekidnim talasima snage, strasti, salvi pasaža, krupne pijanističke tehnike (List, „Divlji lov”) glisanda, trilera. Od perlastog nizanja, preko svih registara klavira do brze repeticije tona i otkrivanja podzemnih linija i prepleta glasova, bio je to autentični pijanizam koji mnogi stavljaju na prvo mesto u svetu.

Berezovski je bio nesumnjivi i vrhunski umetnik čija je pojava mogla da se uklopi u svaki koncept, a da to njegovom pijanizmu ne naudi.

Na zatvaranju, Bemus nam je ponudio izazov otvarajući pitanje recepcije muzike u novim vremenima.