Srce okovano ledom

Kada su stigli u Kalgari temperatura je bila minus 40 stepeni, vetar i sneg, a avion kojim su doleteli bio je – skoro prazan. Bio je to 13. februar 1996. godine.

Među desetinama hiljada naših ljudi koji su devedesetih godina prošlog veka našli utočište u Kanadi je i porodica Mašić, Snežana i Boban, dvoje mladih ljudi koji se danas, u svojoj kući na periferiji poznatog kanadskog zimskog centra, prisećaju svojih izbegličkih početaka, vagaju šta im je bilo i ostalo najteže, ali i dalje žude za onim što su ostavili.

Decenija boravka u "obećanoj zemlji", u koju su stupili zahvaljujući sponzorstvu kanadske vlade i posebnom programu za mlade i izbeglice, prekalila je ovog Beograđanina i Tuzlanku, oteranu mržnjom i vihorom rata.

– U Beogradu smo preživljavali kao i mnogi drugi, nisam videla perspektivu i učinilo mi se da je bolje da idemo i nikad se nisam zbog toga pokajala. Jednostavno, uz svu ljubav prema rođacima i prijateljima, sebe tamo ne vidim – govori Snežana, koja je u Kanadi rodila dve kćerke, a nedavno se zaposlila kao vaspitač, očekujući da, konačno, posle toliko vremena primi i prvu platu.

Od jutra do mraka

Mašići su po mnogo čemu tipična porodica iz Srbije. Uz mnogo patnji i ličnog zalaganja i odricanja snašli su se, skućili i počeli novi i drugačiji život sa neizbrisivom hladnoćom oko srca, koja je ledenija od onih minus 40 stepeni kada su stigli.

– Retko ko se odmah zaposli u struci. Ljudi raznose pice ili novine, to je uglavnom put tih izbeglica. Oni koje sponzoriše kanadska vlada najduže godinu dana dobijaju mesečno po 850 dolara i ne smeju ništa drugo da rade. A kakav je to život ako moraš da platiš stan minimum 450 dolara i da nabaviš neki auto, budući da si bez automobila potpuno blokiran. Pošto cela pomoć ode uglavnom za hranu, naknada je dobila simboličan naziv "guzovača" – objašnjava Boban kako su proticali prvi izbeglički dani.

Kao svršeni srednjoškolac i nesvršeni inženjer, s tri godine fakulteta, Boban je svoje prvo nameštenje dobio u najvećoj fabrici telekomunikacione opreme "Nortel", a zarada je 200-300 dolara veća nego kada je bio sponzorisan. Za razliku od mnogih sunarodnika i ljudi slične sudbine, Mašići nisu hteli da "muvaju" i izmišljaju kurseve i doškolovavanja kako bi produžavali svoj status sponzorisanih.

– Onda sam počeo da radim u oblasti eksploatacije nafte. Išao sam na krajnji sever Alberte, daleko od kuće i Snežane, radio neprekidno 25 dana, bez slobodnih subote i nedelje, tako da sam ostvario za to vreme 360 radnih sati, ili 15 sati u proseku. Kako je to izgledalo: vratiš se, recimo, s terena u pet sati ujutru, odspavaš malo do osam i onda ponovo na posao, pa tako 25 dana. Iako sam imao status inženjera na probnom radu. Dakle, poslodavac mi je priznao tri godine studija, pripremao se za taj posao na kursevima dve godine i toliko radio, nisam mogao da zaradim ni tri hiljade dolara, pa sam ubrzo dao otkaz i otišao na biro za nezaposlene – veli Boban.

Pomoć dobrih ljudi

Bez prihoda i perspektive, Mašići su doživeli veliku porodičnu radost – rodila im se Tijana. Ali, kako da nahrane još jedna usta. Boban je tih dana radio sve i svašta, dolazio kući često i posle ponoći, a Snežana je sama sa bebom i bez ičije pomoći morala da preživi sve one početne muke mlade, neiskusne majke.

– Naši dobri ljudi su me povezali s nekim uticajnim Kanađanima, omogućili mi razgovor za posao u jednoj kompaniji i tako nam je krenulo. Ti ljudi su nas savetovali šta da činimo, pomagali savetima, usmeravali i to nam je bio spas. Nije tačno da naši ne pomažu. Nekako odmah posle toga smo kupili svoj prvi stan: u aprilu sam se zaposlio, a u septembru 1998. smo se uselili – priseća se Boban, napominjući da ih je sam Bog pogledao kada su daleko od starog kraja sreli dobrotvore, roditelje Snežanine školske drugarice iz Tuzle, koji su u iseljeništvu skoro četiri decenije.

Krenula je svetla faza u kanadskoj životnoj epizodi. Boban je radio, Snežana gajila decu, jer se u međuvremenu rodila i Tamara, ali je mala i srećna porodica kupila pre četiri godine kuću u prelepom kraju okruženom zelenilom i tišinom, s kvalitetnom školom u blizini i dobrim komšijama. Posle godina mukotrpne borbe za opstanak, u kojima su Snežanina rešenost da vrati sopstveni stan u Tuzli ili briga za najbliže tokom bombardovanja Srbije, samo dodatne ružne epizode koje su začinile tadašnji sumorni život.

– I posle deset godina ovde vuče me nazad. Svestan sam da mi je u Srbiji danas sve osim jezika nepoznato. Dakle, trebalo bi da prolazim sve kao kad sam stigao u Kanadu – veli nepopravljivi Beograđanin i pravi kombinacije kako da makar pola godine bude u Srbiji, a pola u Kanadi.

– Kao ženi i majci, dosta mi je razdvojenog života. Boban je mogao da ode na sever gde se buši nafta za velike pare, ali nije sve ni u novcu. Važnije je da imam muža, a deca oca – veli Snežana i razmišlja kako bi negde u Australiji svima bilo toplije.