Iz sela u grad, iz Beograda u svet

Većina mladih iz manjih sredina želi da napusti svoje mesto stanovanja ukoliko im se za to ukaže prilika, pre svega, zbog boljeg standarda, sigurnije budućnosti, zaposlenja i obrazovanja, pokazuju najnoviji podaci Ministarstva omladine i sporta. Od ukupnog broja onih koji budućnost vezuje za seobu, 52 procenta ima na umu inostranstvo, 35 odsto misli na selidbu unutar zemlje, a 13 procenata se ne izjašnjava o tome gde bi se selilo.

Prema istraživanju „Budućnost omladine u Srbiji – potencijal i perspektive” Centra za slobodne izbore i demokratiju, koje je urađeno na uzorku od 4.700 ispitanika, uzrasta od 15 do 30 godina, kvalitetom života su najzadovoljniji mladi u – Beogradu.

Na pitanje – gde vidite sopstvenu budućnost, više od četvrtine srednjoškolaca odgovorilo je da teži ka većim sredinama, i to ka prvoj narednoj geografskoj instanci – iz sela u grad, iz manjeg grada u veći, iz većeg mesta u inostranstvo. Najveći stepen nezadovoljstva postojećim mestom življenja i potrebe za socijalnom mobilnošću iskazan je kod mladih iz ruralnih krajeva u jugoistočnoj Srbiji.

Kako studenti kažu, na put ka gradu tera ih ne samo nastavak školovanja i veća šansa da pronađu posao, već u selidbi vide i način da se osamostale.

Kada je reč o odlasku u inostranstvo, mladi preferiraju Zapadnu Evropu, Skandinavske zemlje, Kanadu i Ameriku. Ranije su osnovni motivi bili politička situacija i nebezbednost, a danas su to socijalno-ekonomski razlozi i želja za stručnim usavršavanjem.

One koji odu na studije i jednoga dana ipak reše da se vrate, stiže novi hod po mukama, u vidu prvo nostrifikacije svedočanstava, a potom i nemogućnost zaposlenja, bez obzira na stranu diplomu.

Nostrifikacija svedočanstava stečenih u inostranstvu traje i po godinu dana i mnogo košta, a ishod je neizvestan, ukazuje Vladimir Petronijević, izvršni direktor Grupe 484. To stvara jedan poražavajući osećaj kod mladog čoveka, ističe i nije za čuditi što mladi definitivno posle takvog iskustva odu iz Srbije zauvek i tako pošalju jednu negativnu poruku i onima koji tek nameravaju da odu i onima koji razmišljaju o povratku u domovinu.

– Moj sin se pre devet godina vratio sa Mičigen stejt univerziteta, sa još trojicom svojih drugova. Iako je tamo diplomirao i magistrirao ekonomiju, nostrifikacija na Ekonomskom fakultetu u Beogradu je trajala godinu dana i na kraju smo dobili odgovor da je njegova diploma u rangu naše više škole. Svi smo bili neprijatno iznenađeni, sin je čak i poredio nastavni plan i program i rekao da mu sad ne pada na pamet da devalvira svoju diplomu sa univerziteta koji je na listi 500 najboljih u svetu – priča majka mladog ekonomiste koja se javila u našu redakciju, uz molbu da ne objavljujemo imena jer je sin posle puno muka ipak uspeo da se zaposli i to u stranoj firmi, a diplomu je nostrifikovao za 1.800 evra na jednom našem privatnom univerzitetu.

U „hod po mukama” nekadašnjeg beogradskog gimnazijalca čije je školovanje u Mičigenu koštalo 250.000 dolara, ona ubraja i priču iz jednog preduzeća koje je njenog sina odbilo sa obrazloženjem da nije podneo svu potrebnu dokumentaciju, odnosno nedostajalo je uverenje da vlada engleskim jezikom!

Na naše pitanje šta je bilo sa trojicom drugova, ona odgovara:

– Vratili su se u Ameriku, a verujte da je takva situacija kod 90 odsto omladine koja poželi da se vrati u Srbiju. Evo nedavno smo imali slučaj kada se vratio mladi bračni par, isto iz Amerike, sa troje dece, oboje doktori nauka i takođe nisu uspeli da nađu posao. I oni su ponovo otišli u Ameriku i predaju sad na poslediplomskim studijama.

U Rektoratu Univerziteta u Beogradu s druge strane tvrde da se retko dešava da neko bude odbijen kada dođe da nostrifikuje diplomu, a od 2007. godine do danas, takvih slučajeva je bilo ukupno osam. U poslednje četiri godine priznato je ukupno 1.225 stranih visokoškolskih isprava, najviše 2009. godine – 368.

– Ministri doživljavaju nostrifikaciju svedočanstava kao tehnikaliju, daju okvir, kažu ko je nadležan i to je to, a suština je da proces bude fer i da ne traje dugo. Osnovna prepreka je što svi mislimo da su baš naši univerziteti najbolji. Niko ne polazi od toga šta je ta diploma donela, već tražimo razliku i polazimo od naše diplome – kaže Kevin Gijom, ekspert Saveta Evrope, inače stručnjak Ministarstva prosvete francuske zajednice u Belgiji.

Predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht kaže da je potpuno besmisleno da nam dolaze mladi sa liste najboljih svetskih univerziteta, ako ćemo da ih obeshrabrimo već na prvom koraku da ostanu u Srbiji.

– Nedavno je objavljen podatak o obrazovnoj strukturi Tunisa: u ovoj zemlji je više visokoobrazovanih nego u Srbiji. Bez znanja, Srbija neće moći da se razvija, a sa tako malim brojem visokoobrazovanih teško da možemo da budemo deo evropske kulture – kaže Sonja Liht.

-----------------------------------------------------------

Rade neprijavljeni

Najveći problem u zapošljavanju mladih od 25 do 29 godina u Srbiji je pronaći prvi posao, a čak 38 odsto zaposlenih, koji rade bez ugovora, jesu mladi od 20 do 29 godina, navedeno je u izveštaju „Zapošljavanje mladih i migracije u Srbiji 2010”, koji su svojevremeno predstavili organizacija Građanske inicijative i Privredna komora Srbije.