Kriza kao diktator

Državnički festival, kako su mnogi doživeli samit Grupe 20 moćnih zemalja, završio se u Kanu suprotno običajima tamošnjeg tradicionalnog filmskog festivala. Izostalo je slavlje, a umesto dodele nagrada za najbolja ostvarenja, mahom su pljuštale packe za promašaje u političkim režijama, scenarijima i odigravanju uloga.

Najgore su prošli italijanski premijer Silvio Berluskoni, koji je zbog „nedoraslosti” obavezama dobio „dadilju” (nadzor MMF-a nad nacionalnim finansijama) i njegov grčki kolega Jorgos Papandreu, koji je poslat na „popravni”, gde je odustao od najavljenog referenduma o dogovorenom finansijskom paketu. Pošto su, tako, obojici dodatno bile uzdrmane pozicije, postavilo se čak pitanje: nije li u toku puč, finansijskim sredstvima, međunarodnih aktera protiv nacionalnih lidera.

Domaćin, francuski predsednik, potrudio se da razveje takve slutnje. „Mi nikad nismo tražili promenu vlasti, ni u Grčkoj ni u Italiji. To nije naša uloga, niti naša predstava o demokratiji, ali je jasno da postoje pravila u Evropi i ako sebe izuzmete od njih, isključujete sebe iz Evrope”, objasnio je Nikola Sarkozi, preneli su izveštači s lica mesta.

Ali, uspostavljen je lanac događaja koji ne haje za volju lidera. Kriza se iskazuje kao diktator. Vlade se sve češće smenjuju – po njenom „ćefu”.

U Tunisu i Egiptu svrgla je i širom Bliskog istoka uzdrmala diktatore. Sada podriva i demokratske vlade po Evropi – mnoge je već smenila glasovima nezadovoljnih birača, a izgleda da raspolaže i potencijalom da izdejstvuje ostavke lidera koji ne nalaze izlaz iz nje. Ne obazire se ni na to ko je kriv, pa se ustremljuje i na one koji su je nasledili od prethodnika.

Prevazišla je domete klasične suverenosti. Samo je kriza danas istinski suveren, proizlazi iz napisa niza globalista. Gde god je narasla, ona je najviša vlast, dodaju, tako da političarima, u mnogim zemljama, preostaje da joj se povinuju i da vuku iznuđene poteze, koji se uglavnom sastoje u zaduživanjima za otplatu već zaduženog, što im nalaže i da se ponašanje prema smernicama zajmodavaca.

Klasični suverenitet, najviša vlast na određenoj teritoriji, poodavno je u povlačenju. Finansijski centri bitno utiču na donosioce strateških odluka. Nekolicina multinacionalnih kompanija ima veći dohodak pa i političku moć od desetina država.

Ujedno, zapali smo u finansijsku krizu koja rađa niz drugih lomova. Evropski „ogorčeni” i „okupatori Vol strita” zahtevaju da se politika, za koju se glasalo, isprsi i pokaže da može da ispuni osnovnu funkciju države – zaštitu građana od samovolje „faktokratije” („stvarne” a neizabrane vlasti).

Zahtev je logičan ali teško ostvarljiv. Kriza je internacionalna a vlasti su nacionalne.

Uz to, primećuje Injasio Ramone u pariskom „Mond diplomatiku”, teško je uskladiti „ekonomiju koja ide brzinom munje i politiku koja se mrda kao puž”. Nema zemlje koja bi mogla da preuzme vođstvo u naporima za globalni oporavak, postoji vakuum moći, nadovezuje se Robert Semjuelson u „Vašington postu”. I dodaje: iz prve faze globalizacije koja je doprinela razvoju, pogotovu u Aziji, ušli smo u njenu drugu etapu gde je povećana ekonomska povezanost podstakla nestabilnosti i rivalstva.

Istovremeno se ispostavilo da zemlje kojima se zamera manjak demokratičnosti (Kina, Rusija, Saudijska Arabija) raspolažu ogromnim deviznim rezervama. Računa se da sa tog istoka može da poteče potpora deficitarnim delovima zapada, ali nove finansijske sile čekaju i „razjašnjenja” evropskih aranžmana i „čvrste garancije” da bi im se ulaganja isplatila (delimično i politički).

Države koje dobiju pomoć iz evropskog fonda, moraju da budu spremne da se delimično odreknu suvereniteta, izjavila je, pre samita, nemačka kancelarka Angela Merkel, preneo je „Dojče vele”. Slično sleduje i ako pomoć stigne iz vanevropskih fondova…

Gotovo da nema nedužnih. Čak i neki veliki poverioci su dužni: jedni zato što su zastranili toliko da sada gubitke moraju da im pokrivaju poreski obveznici, drugi – zato što previše novca drže u rezervi a nedovoljno ulažu u poboljšavanje životnog standarda građana ili u uravnotežavanje međunarodnih odnosa.

Možda zato i nedostaju vizije za izlazak iz ćorsokaka. Niko nije prorok u očima svog dužnika.

Predstoje duga preispitivanja. Uz ostalo, biće potrebno i da, svuda pa i ovde, odredimo šta je još upotrebljivo od suverenosti, pa i teritorijalnog integriteta, kad kriza vlada i ne priznaje granice, a objedinjava i kad ponešto rasparčava.