Jaka priča o očevima

Izdavačka kuća "Laguna" nedavno je svečano obeležila objavljivanje svog petstotog naslova, romana "Knjiga očeva" mađarskog pisca Mikloša Vamoša, u prevodu Marije Tot-Ignjatović. Mikloš Vamoš bio je gost Beograda, predstavio je svoj roman koji opisuje život mađarske jevrejske porodice u periodu od trista godina, od 1705. do 1999. godine. Vamoševo delo prikazuje kako je stolećima život svih članova te porodice bezbrojnim nitima povezan sa nejevrejima i savremenicima. U 12 poglavlja pisac je dočarao povest o isto toliko generacija porodica Čilag, Štern i Šternovski, usredsređujući se na život prvorođenih sinova. Roman "Knjiga očeva" objavljen je 2000. godine i do sada je u Mađarskoj imao 20 izdanja. Preveden je na nekoliko svetskih jezika.

• Našalili ste se rekavši da Vas lako mogu zameniti sa Tolstojem. Da li je možda reč o Vašem stvarnom uzoru?

– To sam rekao jer me u "Laguni" smatraju međunarodno poznatim klasičnim piscem, kao što su nekada bili Dostojevski ili Tolstoj. Lav Nikolajevič Tolstoj priču izlaže sa pozicije sveznajućeg pripovedača i nalazi se iznad pripovednog sveta, kao Bog, a motiviše ga poruka koju želi da uputi, ili neko ubeđenje koje želi da prenese čitaocu. Tolstoj je uvek želeo da čitaoce ubedi u nešto o čemu je pisao. Ja nikada ne započinjem roman bez jasne svesti o tome šta njime želim da kažem, ili bez namere da barem malo ulepšam ili ispunim čitaočev život. "Knjiga očeva" je jedinstvena knjiga među mojih 27 knjiga i drugačija je ne samo zbog tako širokog vremenskog okvira, već i zbog jedinstvene strukture i osobene stilske uobličenosti. Svako poglavlje pisano je govorom koji je bio karakterističan za određeni vremenski period. Želeo sam da čitalac oseti prolaznost vremena, jer je vreme jedna od mojih književnih preokupacija. Takođe, iako sam muškarac, mogu odlično da dočaram žensku prirodu, što sam i učinio u svojim drugim knjigama u kojima sam opisao i kako se pojedinac ponaša u okviru porodice ili društva. 

• S kojom namerom ste započeli pisanje "Knjige očeva"?

– Čitaoci širom sveta daju mi do znanja da su razumeli njene poruke. Prva je: ako vam je otac živ, što pre treba sa njim da razgovarate o njegovom životu i da sve to zapišete ili snimite. Isto treba da učini i sa ostalim rođacima. Jer, njihov život govori o istoriji Vaše zemlje. Ako to ne učinite, onda vaša deca i unuci neće imati saznanja niti udela u svom pravom nasleđu, koje je mnogo važnije od posedovanja materijalnog. Jedan od mojih omiljenih romana je "Sto godina samoće" Gabrijela Garsije Markesa. Često u inostranoj štampi "Knjigu očeva" nazivaju "Trista godina samoće". Moja knjiga govori o jevrejskoj porodici u Istočnoj Evropi, koja je često u svojoj istoriji bila proganjana i uništavana. Međutim, mi nikada ne znamo nečije korene i zato treba uvek pažljivo da se odnosimo prema nekoj manjini. Svako do nekog perioda zna istoriju svoje porodice, ali posle izvesnog vremena ne znamo za sva "ukrštanja". Zato želim da protestujem protiv antisemitizma, antisrbizma, antiboemizma…

• Vaši junaci, prvorođeni sinovi, imaju dar da vide prošlost i budućnost. Da li je to blagoslov ili prokletstvo?  

– Mislim da je i jedno i drugo. Siguran sam da čovek može da zna nešto što nikada nije učio. Nešto prosto nasledi. Nekada sanjam stvari koje nikada nisam video, imam ideje za koje nikada nisam čuo. Onda sve to u umetnosti prikažem sa malo preterivanja, jer umetnost jeste "preterivanje". Ali ništa na svetu nije samo prokletstvo ili blagoslov. U većini slučajeva, ono što je najbolje isto je kao ono što je najgore.

• U "Knjizi očeva" stalna je samo promena, jer prikazujete ljude koji žive kratko i smenjuju se brzo. Šta je smisao pojedinačne egzistencije u tom neprekidnom nizu?

– To je večito filozofsko pitanje o smislu našeg postojanja. Kada odemo sa ovog sveta ne možemo ništa poneti sa sobom. Tako je moje mišljenje vrlo jednostavno, razlog našeg postojanja su deca. Da život nema nikakvog smisla, verovatno se deca više ne bi rađala. Ja imam troje dece i mislim da sam ispunio svoj udeo.

• Koji period istorije je bio najteži za mađarsko-jevrejsku porodicu o kojoj ste pisali?

– Očigledno je to bio holokaust, kao period izvan istorije. To što se tamo dešavalo neshvatljivo je. Ali, nije mi razumljivo ni zašto su Jevreji dozvolili da im se to desi. Na nekim fotografijama video sam hiljadu Jevreja koje odvodi sedam naoružanih ljudi. Po brojnosti su mogli da im se suprotstave. Ja nikada ne bih pristao da odem u geto ili logor, nikada ne bih ušao u voz koji vozi do tamo. Pre bih do smrti branio svoju decu. Nadam se da se istorija neće ponoviti, mada i danas gine mnogo nevinih ljudi širom sveta. Čovečanstvo nije mnogo naučilo od istorije. Kao pisac mogu bar da pokušam svoje ideje da uobličim u romanima, nadajući se da će to nešto promeniti u svetu. Postoji jedna izreka koja kaže: "Onaj ko je spasao jednog čoveka, spasao je čovečanstvo." Mislim da romanopisac ne može da spase jednog čoveka, ali može da pokuša da spase više ljudi, pomalo.

• Kako vidite promene koje su u Mađarskoj sprovedene od sredine prošlog veka do danas?

– Bio sam najsrećniji čovek kada je socijalizam pao. I dalje slavim svaki dan što socijalizma nema, što mogu da idem gde hoću i da pišem šta hoću. Znam da je mađarski kapitalizam još u "dečjoj fazi", da je haotičan i da mu je potrebno vreme. Period od 15 godina u životu jednog čoveka je period osnovne i srednje škole, što i nije mnogo dugo. U životu generacije ili države to je kratak momenat. Mislim da Mađari treba da budu strpljivi. Ako je tačno da smo mogli da učinimo više, to se odnosi na razumevanje naše prošlosti. Istoričari i pisci nisu se zapravo suočili sa tužnom prošlošću i sa primedbom da je Mađarska uvek bila u izgubljenim bitkama. Zašto se nismo suprotstavili Hortiju? To je vrsta gluposti. Drago mi je da smo danas članovi Evropske unije. Lično ću uvek biti Evropljanin, koji slobodno može da prelazi granice.