Neprestana duhovna budnost

Svetogorska je ulica u kojoj je rođen i odrastao Vladeta Janković. Političar sa diplomatskim iskustvom, univerzitetski profesor na strani demokratije, proveo je u tom delu grada gotovo ceo život. Boraveći u dužim, kraćim, službenim, privatnim misijama po svetu, nikada nije ostavljao svoj rodni grad. Ono što je važnije, prema njemu nikada nije ostao ravnodušan.

U svakom ponovnom susretu sa Beogradom, čovek kome ne spore da važi za gospodina srpske političke scene, uvek je osećao uzbuđenje, često i mimo svesti, bez određenog razloga. Za ulicu neretko menjanog imena, ali ne i strukture, vezuju ga nagomilane uspomene i životno iskustvo.

Živo se seća njenog izgleda iz doba savezničkog bombardovanja, pamti skloništa, eksplozije, "frontovske" radne akcije na raščišćavanju ruševina, mlekadžije i ledadžije, pa bakalnica zvanih "Granap" u kojima se kupovalo na tačkice. Priča o trafici na uglu Cetinjske i Hilandarske, gde je sa dedom čekao na red za cigarete koje su prodavane na komad, u fišeku. Prva kafana u kojoj je, uz sok od maline sa sodom, sedeo za stolom, a noge mu jedva dohvatale pod,  bila je "Grmeč" ili, kako se tada zvala, "Kod Muse Kesedžije".  

Sirene umesto migavaca

Potpredsedniku Demokratske stranke Srbije danas mnogo šta izgleda bitno drugačije. Neke ulice se menjaju ili čak nestaju, dok se rađaju  nove, možda svetlije i raskošnije, ali još bez šarma i patine. Samo malobrojne, kao Svetogorska, ispod nanosa modernog doba čuvaju duh tradicije.

– Rođen sam u Ulici Žorža Klemansoa, koja se kasnije zvala Lole Ribara, a sada joj je vraćeno staro ime Svetogorska. Za taj deo opštine Stari grad vežu me najranija sećanja. U školu sam išao u Dečanskoj ulici. Neposredno posle rata, nasred Svetogorske, igrali smo fudbal. Nije bilo saobraćaja i veoma smo se ljutili kada bi naišao neki automobil da nas prekine. Umesto migavaca, na raskrsnici oni su svirali jednom ukoliko idu pravo, dva puta za desno i tri puta ako idu levo. U to vreme Beograd je imao potpuno drugačiji miris, možda zbog mnoštva konjskih zaprega oko pijaca i fijakera kojima se išlo na železničku stanicu… Ne samo što nije bilo mirisa benzina nego je bio i osetan miris balege, prašine i, u ranu jesen, bostana. To su nekadašnji mirisi Beograda, mirisi dela grada u kojem sam odrastao i živeo. Kao student, sa društvom iz kraja išao sam u kafane na potesu od "Zore" do "Boke", preko "Mornara" i "Narodne kafane" (na mestu današnjeg Doma omladine), bifea "Prozor",  "Grmeča", i stare, suterenske "Lipe", u kojoj je bila i kuglana, "Srpske kafane" i "Briona". Na istom mestu gde i danas, preko puta "Politike", bila je apoteka, onda zvana "Kod Mandila". U ulici je bio kasapin Tasić, dve piljarnice, a stizalo se i do knjižare koju je, pre nacionalizacije, držao legendarni golman Milovan Jakšić, zvani "El Grande Milovan". Danas je mnogo toga izmenjeno, ali neki ključni punktovi nisu. Na spoju sa Hilandarskom bio je i ostao Radio Beograd, u kome je posle rata radio bioskop "Avala". Tu sam prvi put gledao sovjetske filmove "Kameni cvet" i "Konjić Grbonjić". Svetogorska je, danas, jedna od najprometnijih saobraćajnica u gradu.  Novo obeležje ulici, presudno važno, svakako je dalo pozorište Atelje 212. Čim je, početkom šezdesetih, podignuto, kao da je obojilo čitavu ulicu, posebno prisustvom slavnih pozorišnih ličnosti, od Cice Perovića i Slobodana Aligrudića do Mihiza i Zorana Radmilovića, koje su zaposele i obližnje kafane – kazuje Vladeta Janković.

Građanska pristojnost ophođenja, po njegovom mišljenju, ne može se izgubiti: sve je oduvek  zavisilo od pojedinca, od čoveka. I neškolovan čovek, odrastao na selu, često je u ponašanju, reči i gestu otmeniji od takozvanih urbanih legendi, kaže on. Ono u šta je uveren jeste da je na licu Beograda vidljiv opšti ekonomski napredak.

– Gradske vlasti imaju, naravno, svoj budžet, i to vrlo obilat, ali dosta, pogotovo kad su u pitanju veliki infrastrukturni zahvati, prirodno dolazi iz Republike. Ulice su popločane, bolje osvetljene, fasade osvežene, a problem parkiranja po trotoarima, koji je prosto ponižavao ljude, uglavnom je rešen. Bitno je, na kraju krajeva, da sve ide u dobrom pravcu za Beograđane. Manje je dobro što se političke stranke otimaju oko zasluga. Kako ja vidim stvar, vlast u gradu je podeljena u meri u kojoj treba deliti i odgovornost i eventualna priznanja. Stranačka propaganda, kada je sebična i bezobzirna, u krajnjoj liniji ide na štetu stanovnika grada – smatra visoki funkcioner DSS. Zagađenost vazduha, po njegovom mišljenju, mora dobiti prioritet u rešavanju problema Beograda.

– Ne smemo se osloniti na to da nas košava spasava. Kažem to, svestan ogromnih troškova koji su povezani sa rešavanjem ovog problema. Pamtim London krajem pedesetih godina, kada sam gledao kako autobus mili kroz centar, a ispred njega ide čovek sa belom krpom na motki i pokazuje mu put – toliko je bila gusta magla, u stvari smog, od kojeg je u jednom trenutku smrtnost zaista alarmantno učestala. Onda je njihova država donela Zakon o čistom vazduhu. Uvedeni su filteri, zabranjeno je korišćenje uglja, redukovana emisija gasova u atmosferu, industrijskih odliva u reke. Za nekoliko godina vazduh u Londonu, gde i inače ima mnogo zelenih površina, postao je gotovo kao na selu, a sećam se da je nedavno u Temzi, tik pored zgrade Parlamenta, upecan – losos. Kod Engleza je proradio instinkt samoodržanja, jer je život postao nemoguć. Kod nas kriza još nije poprimila te oblike, ali situacija jeste zabrinjavajuća.

Spasiti "Znak pitanja"

Na primeru nekih drugih zemalja moramo da naučimo da životna sredina nema cenu, a da se može sačuvati ako građani ispolje dovoljno samosvesti, discipline, pa i spremnosti na određena odricanja, kaže Janković.

Pretenciozne građevine ne zavređuju pažnju, dok strogu eleganciju zgrade nekadašnjeg Protokola na Terazijama on posebno izdvaja.

– Volim i tragove orijenta, kakva je kafana "Znak pitanja". Bilo bi neoprostivo kada bi ona promenila svrhu, ili bila zamenjena nekom drugom građevinom, a takva opasnost postoji – nedvosmislen je naš sagovornik. Ključ koji određuje stil života u Beogradu drži svaka generacija ponaosob.

– Svaka ima svoj humor i svojstveni šarm. Ali, ono što određuje duh i atmosferu o kojima volim da mislim da su pravi beogradski jesu velika mera tolerancije prema različitostima, osećanje smešnog i na sopstveni račun, kao i neka večna radoznalost, što je drugo ime za  duhovnu budnost. Tek ako bi se to izgubilo, Beograd bi izgubio karakter i dušu – zapaža Vladeta Janković.