Virtuoz koji zaustavlja dah

Posle Borisa Berezovskog i njegovog hepeninga održanog u beogradskoj Areni, došao nam je još jedan ruski pijanista. Nikolaj Luganski (1972)  pripada samom pijanističkom svetskom vrhu, ali sasvim je drugačijih umetničkih osobenosti. U prepunoj Kolarčevoj sali, on je zaustavio vreme svojim izgledom, držanjem, a pre svega pijanizmom, koji je iz potpuno druge sfere od onog koji demonstrira Berezovski, ali ništa manje ubedljiv i kvalitetan.

Njegov nastup imao je sve elemente zaustavljanja vremena, najpre u izboru programa sastavljenog od minijatura Šopena i Lista, izvođenih na način starinskog, klasičnog poniranja u muziku romantičarske epohe.

Iako sve započinje od najtiše dinamike i zadržava se u njoj gradeći duga raspoloženja čiste lirike, Luganski kao da nam u svakoj minijaturi priča priču, negde potresnu, a nekad uzbudljivu sa dramatičnim vrhuncima, kako je to bilo u Šopenovoj Baladi u As duru. Retko smo slušali takvo tumačenje Balade. Ono je imalo razvojnu liniju dramske radnje i malog dramoleta koji se polako odvija u postepenim krugovima, dodajući napetost, da bi maestrozni kraj doneo briljantno razrešenje.
 Od Šopenovog Skerca br. 4 Luganski je takođe napravio tonsku građevinu i formalnu konstrukciju koja je imala mnoge elemente velike forme, velikog izraza i doživljaja. Barkarola, Prelid i Nokturno op. 27 br. 2 doneli su znake vedrine i ozarenosti koji Šopenovoj muzici ne pripadaju kao prvotni i najznačajniji elementi, ali Luganski nije sklon melanholiji, seti, on je u tom smislu pijanista dolazeće generacije koja iznutra doživljava muziku dajući joj svoje boje, tako da je izabrani deo Šopenovog opusa upravo isticao ono što su ređa autorova osećanja i što liriku ovih minijatura osvetljava na drugi i poseban način. Luganski iz predela čiste lirike crpe retke vrhunce strasti, utoliko su ti vrhunci uzbudljiviji i rečitiji.

Besprekorna virtuoznost koja zaustavlja dah prikazana je u delu Listovog opusa, „Dolini Obermana”, „Igri vode u vidi d’ Este”, „Venčanju” i Transcendentalnim etidama (Mećava) od kojih je ona u broju 10 publiku dovela do ovacija.

Držanjem princa, bez osmeha, do kraja otmen, ali i prisan, Luganski je dodao ceo mali program na „bis”. Tek tu je razvio melodioznost kao bitnu osobinu romantičarske muzike, spajajući je sa perlastom tehnikom i žuborenjem, koje je tako ubedljivo prethodno prikazao u Listovoj „Igri vode u vili d’ Este”. I „Dolina Obermana” i „Venčanje” predstavljaju onaj deo Listovih popularnih minijatura koje traže gradnju i, naročito, nadgradnju i pružaju mogućnost pijanistima da prikažu misaonost, filozofsku dubinu, uz raskošan tehnički aparat. Sve te karakteristike krase izuzetnog ruskog pijanistu Luganskog, koga je beogradska publika upoznala davno, kao mladića i talentovanog početnika. Danas je dospeo do interpretativnih vrhunaca.