Mitologija genocida

Tačno je da je poslednjih godina oko 15 parlamenata raznih država donelo rezolucije kojima se priznaje jermensko tumačenje događaja iz 1915. kao genocid. Neću se baviti time da li su pojedinačno parlamenti stručni ili nadležni za ovako krupna pravna pitanja, niti da li se događaji iz 1915. mogu označiti kao "genocid". Umesto toga, usredsrediću se na neke druge aspekte ovog pitanja o kojima se manje govori.

Dozvolite mi da najpre objasnim zašto borbu za priznanje "genocida" vodi jermenska dijaspora pre nego Jermeni u današnjoj Jermeniji. Ne čudi to što su zemlje čije skupštine priznaju genocid mahom one iste u kojima je jermenska dijaspora aktivna i jaka. Jermeni u dijaspori, od kojih većina možda nikada nije bila u današnjoj Jermeniji i živi u mnogo boljim uslovima nego građani Jermenije, stvaraju "mitologiju genocida" kako bi pojačali zajednički identitet u dijaspori.

Na drugoj strani, današnja Jermenija se, kao sused Turske, bori sa ekonomskim problemima. Artur Bagdasarijan, vođa jermenske opozicije, u članku koji je objavio "Volstrit žurnal" za Evropu naglašava da su odnosi Jermenije sa Turskom talac prošlosti i kaže da su "njeni građani siromašni; da je većina nacionalnog blaga u rukama nekoliko oligarha; da je veliki deo državnog establišmenta Jermenije zarobljen u prošlosti; da bavljenje tužnim sećanjima ometa njen odnos sa susedima, pretežno Turskom i Azerbejdžanom; da sve to ne vodi miru, stabilnosti i dugoročnom blagostanju; da bi korišćenje azerbejdžanskih izvora energije i investicionih potencijala Turske donelo ogromnu korist privredi Jermenije i da bi normalizacija njenih odnosa sa ove dve zemlje – sa kojima čak nema diplomatske odnose – bilo od ključne važnosti i za njen narod i za čitav region".

Ne kažemo da Jermeni treba da izbrišu prošlost i zanemare svoju istoriju. Samo kažemo da metode koje Jermeni koriste da se bore za svoju stvar, a koje se mogu opisati kao nastojanje da se nametne presuda bez suđenja, opterećuju današnje tursko-jermenske odnose i ne doprinose pomirenju i miru između dva naroda.

Kao drugo, metode koje Jermeni koriste za priznavanje "genocida" takođe inspirišu mržnju i neprijateljstvo između Turaka i Jermena i pothranjuju ekstremni nacionalizam na obe strane. Najgori ishod je nedavno ubistvo Hranta Dinka, turskog državljanina jermenskog porekla. On je bio istaknuti novinar, Jermenin i istovremeno jedan od nas. Njegovi stavovi se nisu dopadali jermenskoj dijaspori jer se Hrant Dink suprotstavljao pokretanju jermenskog pitanja u drugim zemljama. Zagovarao je stav da se konačno rešenje nađe između Turaka i Jermena zarad budućeg pomirenja dva naroda.

Kao treće, sećanja na 1915. toliko su snažna da Jermeni lako zaboravljaju da je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka jermenska teroristička organizacija ASALA počinila više od 230 oružanih napada u kojima je 71 nedužan čovek ubijen, uključujući 31 turskog diplomatu, dok je preko 520 ljudi ranjeno u kampanji krvave osvete. Nijedan od parlamenata koji su priznali jermenske optužbe nije nikada osudio ove terorističke akte.

Verujem da se malo ko seća da su jermenski teroristi ubili turskog ambasadora u Beogradu 1983. Godinu dana kasnije i sam sam ranjen u oružanom napadu jermenskog teroriste dok sam bio na službi u Ambasadi Turske u Teheranu.

Poštujemo gubitak koji su Jermeni pretrpeli 1915. za vreme Prvog svetskog rata i očekujemo slično poštovanje za gubitak stotina hiljada Turaka koje su pobile jermenske bande pošto su se stavile na stranu tadašnjih neprijateljskih vojski.

Turska vlada je otvorila Osmanske arhive i učinila dostupnim dokumenta u vezi sa osmanskim Jermenima. Turski predlog sadašnjim vlastima Jermenije da se osnuje "mešovita komisija istoričara" da ispita prošlost koja baca senku na naše bilateralne odnose ostao je bez odgovora. Štaviše, nedavna izmena Krivičnog zakona Jermenije, koja predviđa stroge kazne za negiranje genocida, otežala je uspostavljanje takve mešovite komisije.

U stvari, treba se upitati zašto se jermenska dijaspora, umesto što ulaže ogromne napore da pojedini parlamenti donesu rezolucije kojima bi priznali genocid nad Jermenima, ne opredeljuje za rešenje sudskim putem. U stvari, sve više turskih eksperata počinje da govori o sudskom rešenju, a i u narodu raste raspoloženje da se jermenski navodi iznesu pred Međunarodni sud pravde, čija je poslednja presuda u slučaju BiH protiv SRJ ohrabrila ove zahteve.