Multimedijalna Srbija u 21. veku

Tu skoro, nekako u isto vreme, pojavile su se dve vesti. Prva je da je Vlada Srbije, na telefonskoj sednici, usvojila „Strategiju razvoja sistema javnog informisanja u Srbiji do 2016. godine”. Kada sam, pre nekolikogodina, u svojoj knjizi „Estetika televizije i novih medija”,predvideo da zbog visokog stepena kontrole nad telekomunikacionim mrežama današnjice, telefonske organizacije imaju izuzetnu mogućnost da oblikuju razvoj globalne infrastrukture budućnosti, nisam slutio da će one tako doslovno uticati i na razvoj naše, lokalne, medijske stvarnosti: Strategija je, naime, munjevito usvojena putem telefona!

Druga vest je da je globalna internet kompanija „Jutjub” odlučila da lansira čak 100 video-kanala, odjednom. I tu se prisetih onoga što sam napisao. O tome kako stručnjaci smatrajuda će se, ostvarenjem fuzije računarstva, telekomunikacija i zabave, kroz razvoj multimedijalnih informacijskih infrastruktura, stvoriti nove usluge i otvoriti sasvim nove tehnološke mogućnosti, za koje će potrošači biti voljni da plaćaju više nego što to čine za današnje usluge.

Onda sam potražio tekst naše strategije, poznate kao „medijska strategija”,na sajtu Ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva. Da vidim ima li naša država strategiju, za vreme u kome jedno jedino preduzeće, u jednom danu, pokreće 100 video-kanala. Kada sam pročitao „strategiju” malo sam se štrecnuo. Najviše zbog toga što nisam mogao da shvatim šta je „strategija”. Recimo, ponovo, o telefoniji. Ne zamerite. Opet ću da se citiram. Onaj deo o telefonskim kompanijama koje „ poseduju potencijal da preuzmu centralnu ulogu u oblikovanju i popularizaciji novih informacijskih usluga“ i da „u procesu aktivne eksploatacije novih informacijskih i komunikacijskih sistema, postanu vodeća preduzeća, koja su i operatori i naplatne organizacije.”

U „strategiji”, o ovome, ništa. Htedosmo da prodamo „Telekom”. Strancima. Nije uspelo. Da li je „strategija”, i dalje, da se prodaje ili ne? I šta će da se desi ako stranci preuzmu centralnu ulogu u oblikovanju novih informacijskih usluga? Gde smo tu, onda, mi?

I u teoriji i u praksi, postoji opšta saglasnost oko sledeće teze: ko bude raspolagao infrastrukturama spremnim za digitalni, elektronski prenos i brzi pristup informacijama, imaće presudnu prednost u budućem ekonomskom, socijalnom i kulturnom razvoju. Da li „strategija” govori nešto o tome? Ne. Iako, ova spoznaja, već duže vreme, izaziva veoma oštru utakmicu na svetskom tržištu elektronskih komunikacijskih sistema, pa i kod nas. Dovoljno je da vidimo kako se digitalizovani mobilni operateri bore za svaki impuls. Dok naša, novostvorena, državna firma, za prenos signala, muku muči kako da se digitalizuje.

Razvoj multimedijalnih mreža stvara novu realnost u kojoj lokalna tržišta postaju izvor najvećih profita. Ovu, novu realnost, osim telefonista, pokušavaju da iskoriste i druge industrijske grane koje sve jače napadaju lokalna tržišta. Pre svih, operateri kablovske televizije. Tamo gde je operaterima kablovske televizije dozvoljeno da uđu i u prenos telefonije, kao na primer u Velikoj Britaniji, njihov udeo u tržištu ubrzano raste. U našoj „strategiji” stoji sledeća, prilično neobična,rečenica: „Republika Srbija nije donela strategiju kojom bi se utvrdio prelazak na digitalno emitovanje kablovskim sistemima.”A zatim: „Tržište kablovske distribucije televizijskih programa nije u potpunosti regulisano pa su napori ministarstva, kao i Republičke radiodifuzne agencije, usmereni u tom pravcu.” Dakle, u „strategiji” se konstatuje da nema strategije. Ili je to vrhunska „samoiskrenost” ili je to veoma ozbiljno zamagljenje svesti? Ova, dodatna rečenica, o „naporima u tom smeru”, deluje sasvim nadrealno, ako ne i nadrealistički. Jer, šta se čekalo, do sada?

I kompjuterske kompanije okreću se ka domaćinstvu i individualnom potrošaču. „Majkrosoft”, jedna od najprofitabilnijih računarskih kompanija na svetu, udružio se sa najvećim operaterom kablovske televizije u SAD, da bi ponudio paket usluga koji se zasniva na pristupu internetu, informacijama i ekskluzivnoj zabavi. Tako, početkom XXI veka, „rezidencijalno” tržište postaje veoma značajno ali, već, prilično zasićeno konkurencijom. Naša „strategija” o tome kaže, doslovno: „Nekoliko operatora kablovskih distributivnih sistema pruža usluge prenosa televizijskog signala u digitalnom obliku preko interneta. Ta tehnologija je relativno nova i kompatibilna je sa usvojenim standardom za emitovanje televizijskih signala zemaljskim putem.” Ko je smislio OVU strategiju? I kome ona treba da bude od koristi?

Jedina, za sada zaista autentična, interaktivna, medijska pojava jeste World Wide Web odnosno www (Internet), globalna interaktivna mreža za prenos podataka. U prvoj deceniji XXI veka, u svetskim razmerama, internet raste tempom od pedeset posto mesečno, a pri tome ne podleže skoro nikakvoj regulativi, pogotovo ne globalnoj. Internet nudi lakoću u povezivanju multimedijalnih resursa, uz upotrebu jednostavnog grafičkog interfejsa. Na taj način, on daje efikasan odgovor i na osnovne zahteve multimedijalnog komuniciranja, a to su: a) brzi pristup informacijama, b) brza deseminacija informacija. Sa ovim karakteristikama internet izuzetno pozitivno deluje na: 1) stvaranje novih radnih mesta, 2) uvećanje broja novih poslovnih mogućnosti, 3) otvaranje novih kreativnih i stvaralačkih potencijala.

Naša „strategija” o ovome ne govori ništa. Da, recimo, sagleda koliko bi mladih ljudi moglo, 2016. godine da bude zaposleno u sektoru javnog informisanja, preko interneta. Ili, kakva bi mogla da bude strategija uvećavanja novih poslovnih (medijskih) mogućnosti putem interneta? Ništa.

Dobro je poznato da je, u prošlosti, tržište komunikacija pokazivalo visoku osetljivost na cene prenosa i ograničenost kapaciteta prenosa. Svojom niskom cenom i ogromnim propusnim moćima nova, digitalna tehnologija otklanja upravo ove probleme. Međutim, sa razvojem multimedije, pojavljuju se nova strahovanja. Nemogućnost međunarodne zajednice, a naročito slobodnih tržišta, da regulišu internet ukazala je na probleme u oblasti regulacije novih tehnologija i njihovog slobodnog, ili ograničenog, razvoja. Na samom početku treće revolucije u komunikacijama, tržišni ambijent, još uvek, nije u stanju da lako sagleda odgovor na aktuelnu dilemu: slobodan, ili ograničen razvoj? Da li naša „strategija” ima u vidu odgovor na ovo pitanje? Ne. Sem, deklarativan odgovor, o opštim pravima na slobodu informisanja. Što je, naravno, prilično različito od totalno slobodnog razvoja tehnologije.

Sa druge strane, većina svetskih vlada smatra da je regulacija sektora informacijskih usluga, koje se pružaju u elektronskom obliku, neophodna. Ali, kakva? Sa stanovišta zakonodavaca, glavna poluga kontrole je kontrola pristupa tržištu. Pokazalo se da je, u prošlosti, konkurencija, pri ulasku na tržište, bila od koristi za države koje su dozvolile, ili podstakle, konkurenciju. Situacija je slična i na samom početku XXI veka, kada se odlučuje o primeni multimedijalnih mreža.Da li naša „strategija” zauzima stav po ovom pitanju? Ne.

Pa ipak, praksa pokazuje da, čak i one vlade, koje su se povukle iz direktne izgradnje i razvoja javnih, multimedijalnih mreža, ne mogu sasvim da odole, a da se ne umešaju u njihov razvoj. Zbog toga mnoge vlade, širom sveta, na tržištu multimedijalnih mreža, primećuju analitičari, intenzivno traže nove forme partnerstva s privatnim sektorom: pored ostalog, podsticanje konkurencije, podsticanje privatnih investitora, vršenje regulacije u korist potrošača, zahtevanje otvorenog pristupa, podsticanje na naplatu pristupa, a ne upotrebe, liberalizaciju privatnih mreža, negovanje lokalnih proizvođača sadržaja... Naša „strategija” odlučila se za ovo poslednje. Negovanje lokalnih proizvođača sadržaja (javnih servisa) i to sredstvima iz državnog budžeta.

Ipak, na samom kraju naše „strategije”, naišao sam na nekoliko iznenađujuće smelih ideja. Koje su, verovatno, baš zbog svoje smelosti, i stavljene na sam kraj, i to pod prilično onespokojavajuću odrednicu: preispitaće se. Dakle, vlada će da preispita sledeće: selektivno smanjenje stope PDV, za štampu, i medijske projekte koje sama finansira, ukidanje-smanjenje carina na repromaterijal, i osnovna sredstva, koja se ne proizvode u Srbiji, oslobađanje poslodavaca, u medijima, od dela poreza na novozaposlene i od poreza na autorske honorare, podršku usavršavanju medijskih radnika, u raznim oblastima, obavezivanje državnih organa da oglasni prostor kupuju direktno od javnih glasila, bez posrednika, oslobađanje lokalnih, javnih, glasila od nekih taksi i naknada.

Kada bi to preispitivanje dovelo do odluke vlade da neke od ovih „taktika” sprovede u delo,to bi bilo veliko dostignuće. I veliki boljitak za sve. Ne samo za medije.

Da su se ove teme, spremljene za preispitivanje, pojavile u nekoj preambuli „strategije”, na samom početku, nekako bih imao mnogo više nade da će i da se ostvare. Ovako, ništa lakše nego da se poslednja stranica „strategije” izgubi, u prevodu.