Likuše se tuku muški

Škola bez nasilja ne postoji, rekli bi srednjoškolci. Ako je suditi po sve češćim izveštajima, medijskim prilozima o maloletničkoj delikvenciji, začinjenoj izveštajima iz bolnica i saopštenjima MUP-a o broju žrtava – nema dileme da Unicefov program „Škola bez nasilja” nije postigao željeno dejstvo. Ko je zakazao u ovom lancu, birokratski rečeno, pokazaće istraga... U međuvremenu, nama preostaje da sumiramo utiske, sabiramo žrtve i pokušamo svoju decu da vaspitavamo kako da ostanu u sve užem međuprostoru između nasilnika i žrtve.

– Stručnjaci su i čvrgu definisali kao fizičko nasilje, osnovce uče da se i pogled ispod oka računa u zlostavljanje. Romi su zakonom zaštićena vrsta, o gejovima i lezbijkama da i ne pričamo. Mi normalni, ako se tako možemo nazvati, možemo da budemo samo nasilnici ili žrtve – gotovo u dahu, govori grupa tinejdžera, učenika drugog i trećeg razreda jedne beogradske srednje škole, kada smo ih pitali da li se susreću sa maloletničkim nasiljem. I tek obećanje da će njihova ispovest za „Politiku” biti potpuno anonimna, okuražilo ih je da nakratko ostave po strani cigarete, koka-kolu i pivo, pa da o nasilju u školi i oko nje progovore sebi svojstvenim žargonom.

– Trenutno imamo najviše problema sa Ciganima. Ubeđeni su da su oni glavni, nedodirljivi. Jedva čekaju da se pobiju s nekim od nas, pa da mi nadrljamo. Ma, nije ništa strašno ako se sa nekim posvađaju i malo se pokoškaju, poguraju. Ali oni su vazda ugroženi. I odmah zovu armiju braće i kumova da ih brane, žale se medijima, gradonačelniku, svima redom – prva je reakcija srednjoškolaca kada se pomene nasilje u školama. Utisak je da ovaj termin kod njih izaziva izlive netolerancije, negodovanja, osećaja nepravde i ugroženosti...

Osetljivi su, kako kažu, na provokacije, odnosno „cimanje”. Mahom stariji „cimaju” klince, novajlije u njihovom okruženju. Zato nisu retki sukobi osnovaca, koji lako planu i pobiju se sa srednjoškolcima. Sačekuše ili organizovane tuče redovna su pojava, kažu učenici. Smatraju da je lako odraslima da teoretišu o sprečavanju nasilja u školama i da je njihov život daleko od onoga što je predstavljeno u knjigama, stručnim časopisima i na seminarima.

Srednjoškolka, učenica drugog razreda, kaže da su devojčice sve agresivnije i spremnije za tuču nego ranije generacije. Preotimanje momaka i slični ljubavni jadi najčešći su razlog kavge među tinejdžerkama.

– Tuku se isto kao dečaci. Nisu tako jake kao oni, ali imaju nokte i čupaju kosu do bola. Ma, biju kao muškarci: udaraju pesnicama, nabadaju kolenom, koriste boksere, štangle, cigle... – opisuju dečaci.

Deluju začuđeno kada ih pitamo odakle im oružje i oruđe. Kažu da instrumenata za „fajt” ima u izobilju.

– Na ulici mogu da se kupe za sto, dvesta dinara, ali najviše kod Kineza. Hit su kuvane motke, jer kad je motka kuvana nema teorije da pukne. Može da se udara i po betonu, a da se ne polomi – kažu ova deca. U đačkim tučama poznate su i „rebraste šipke” sa građevine.

– Jedan udarac time otvara glavu, stvarno pravi trajne povrede – dobacuje neko iz grupe srednjoškolaca.

Takve tuče, ipak, nisu svakodnevica, ali „cimanje” jeste. Ipak, šta je cimanje, pitamo ih?

– „Cimanje” znači da nekome tražiš pare bez razloga. Iscimaš ga da ti da kintu. Ili namerno zakačiš nekoga na hodniku, cimneš ga. Onda se praviš lud i napadneš ga: „Što me kačiš? Gde bleneš? Gde si pošla? Na koga si krenuo? Hoćeš da te izlomim? Kad se taj neko povuče, dobiješ potvrdu da si glavni lik ili „likuša”.

U školi ne postoji jedan vođa među decom koja su sklona nasilničkom ponašanju, otkrivaju đaci, uveravajući da uvek postoji više ozloglašenih ekipa koje predvode pojedinci. Biti „likuša” u školi je posebna priča.

– One misle da su najjače. „Cimaju” sve redom. Uvrede, opsuju, zaprete, gurnu, ošamare. I sve to bez razloga. One žele da drugi svaki dan vide da su one najjače, moraju stalno da se dokazuju. Zna se ko je glavna „likuša” u školi. Kad maltretira nekoga, ovi njeni stoje sa strane i smeju se. Nju niko ne sme da udari, mislim ne sme da joj vrati. Plaše se... – opisuje devojčica. Da li se i ona plaši, pitamo je?

– Ne. Mene ne dira, zato što se uglavnom sa njom i družim.

U ovakvoj situaciji, deci ništa drugo ne preostaje nego da se priklone jačem.

Naravno, ispisani redovi samo su jedan od mogućih pogleda na nasilje u školama. „Škola bez nasilja” i dalje postoji kao delotvoran program sprečavanja neprimerenog i nasilničkog ponašanja u školskoj sredini, kao okosnica niza srodnih projekata. Rezultati prevencije nasilja u školama teško da mogu biti ohrabrujući. Možda je pravi trenutak da se zapitamo da li su ovi programi dobro osmišljeni i da li se dovoljno posvećeno sprovode.

Milenija Simić-Miladinović

-----------------------------------------------------------

Svaki drugi nosi nož u džepu

– Javnost i ne zna da svaki drugi učenik nosi nož u školu – uverava nas đak trećeg razreda srednje škole pojašnjavajući da „oštrice u džepnom izdanju” bez razlike nose devojčice i dečaci. Ipak, ostavlja nas da samo nagađamo, ne želeći da odgovori da li je i on naoružan.

– Noževi su mali, mogu da se sakriju i izvade u svakom trenutku. I svi se plaše sečiva. Kad se zapreti oštricom tuča uglavnom prestaje, mada se ponekad završi ubadanjem – ubacuje se u razgovor učenica drugog razreda srednje. Po svemu sudeći, ove reči nisu daleko od realnosti, jer sve češće srednjoškolci stradaju upravo u obračunima noževima.