PARTOKRATIJA U SRBIJI

U vreme socijalizma gotovo da nije bilo javne službe ni javnih službenika izvan partijskog kursa i partijskih direktiva. Radilo se onako kako su to "tražili interesi partije", dok su interesi lokalne zajednice i njenih institucija postojali samo u meri u kojoj su se poklapali s partijskim interesima.
Malo šta je promenjeno izbornim dolaskom na vlast SPS 1990. godine.

Mnogo se očekivalo od promene vlasti u jesen 2000, a građani su se nadali da će doći do promene rukovodećih ekipa na svim nivoima, pa i na nivou opština i njihovih institucija.

Na otvoreno pitanje: šta u praksi najviše utiče na izbor rukovodilaca u opštini, javnim preduzećima i kulturnim i obrazovnim ustanovama čiji se rukovodioci biraju na nivou opštine – stranačku pripadnost i koalicione dogovore navelo je 73 odsto opštinskih rukovodilaca, 78 rukovodilaca javnih preduzeća i 82 procenta rukovodilaca iz društvenih delatnosti.

Na pitanje da li oni koji su na pojedine položaje izabrani zahvaljujući podršci određene stranke imaju obaveze prema toj stranci – 13 odsto je reklo da nemaju, 56 odsto da imaju, dok 31 procenat nije odgovorio na ovo pitanje.

Na otvoreno pitanje o kriterijumima koje treba primenjivati u kadrovskoj politici, samo pet odsto ispitanika je navelo partijsku pripadnost. No, kad smo tražili da se oceni šta sve treba da utiče – njih osam odsto reklo je da stranačka pripadnost treba da utiče "mnogo" ili "veoma mnogo", 27 odsto "osrednje", isto toliko "malo", dok je 34 procenta izjavilo da ovaj kriterijum ne treba nimalo da utiče na izbor kadrova. Ipak, jedna trećina smatra da je stranačka pripadnost važan kriterijum kadrovske politike.

Sve u svemu, u izboru kadrova dominiraju kriterijumi u vezi s partijskom pripadnošću i lojalnošću, što samo po sebi ne mora da bude kardinalno pogrešan potez ukoliko su zadovoljeni drugi uslovi (školska sprema, stručnost, sposobnost, poštenje). Činjenica je, međutim, da smo našli da relativno veliki broj javnih službenika radi isključivo za svoju stranku i da ima obavezu prema toj stranci – od namicanja novca u partijskoj kasi, do zapošljavanja partijskih drugova i korupcije potencijalnih birača kako bi glasali za određenu stranku ili kandidata. Time se otplaćuje "dobijeni" položaj.

Očigledno, i ovde je reč o jednoj specifičnoj korupciji. Partija ih je "kupila" i isplatila dobijenim položajem, oni partiji otplaćuju "dug" – i bukvalno novcem, ali i drugim načinima kupovine glasova i lojalnosti.

Zanimljivo je da se ovakva kadrovska politika u unutarpartijskom tumačenju prikazuje u nešto drugačijem svetlu: "partijski drug" dobija položaj zato što je "zaslužan" za partijsku stvar. Bilo kako bilo, kada se jednom uđe u ovakva "namirenja", onda tome kraja nema, sve dok neko ne "izda", tj. partija ne pronađe boljeg i "zaslužnijeg" klijenta ili ga otpusti zbog neispunjavanja obaveza prema partiji, ili sam klijent ne promeni partiju.

Zanimljivo je da anketirani rukovodioci na opštinskom nivou imaju jedan sistem preferencije kriterijuma kadrovske politike u kojem gotovo apsolutno dominira stručnost i znanje, a potom moralni lik, školska sprema, dosadašnji rezultati, radno iskustvo; kao i sposobnost, profesionalnost.

Naši ispitanici, međutim, procenjuju da u praksi gotovo apsolutno prevladava stranačka pripadnost, a potom stručnost, znanje, veze, poznanstva, nepotizam, kao i školska sprema. Najpoželjniji kriterijum kadrovske politike – stručnost, znanje – pominje 76 odsto ispitanika, a njegovu primenu u praksi vidi svega 27 procenata. Drugi po rangu najpoželjniji kriterijum – poštenje i pravičnost – navodi 43 odsto ispitanika, a u stvarnosti ga nalazi samo pet procenata. S druge strane, najčešće viđen kriterijum u praksi – stranačka pripadnost i lojalnost (navodi ga 77 procenata ispitanika) među poželjnim kriterijumima podržava svega njih pet odsto.

Sve u svemu, može se reći da se na planu kadrovske politike pozitivno vrednuje jedan sistem kriterijuma, a u praksi se primenjuje gotovo sasvim drugi. Ili, onaj poželjni okrenut na glavu!

Razlika između naše partokratije i one u zemljama "razvijene demokratije" može se zapaziti u kvantumu postizbornog plena partija pobednica. U jednom slučaju, vlast ima kakve-takve granice – u neiskvarenim demokratijama zna se šta je politika, a šta struka; zna se šta se menja s promenom partije na vlasti, a šta je ostavljeno profesijama. Kod nas te granice nema: ako je neko zainteresovan i za položaj "baba-sere" i dolaženje do tog mesta biće podvrgnuto partijskim merilima!

Sociolog, Institut društvenih nauka