Osluškujem govor tela

Ljubav je postavio na visok pijadestal. Iznad običnosti, svakodnevnosti, izlizanih interesa, povezana sa dušama punim plemenitosti. Što da ne, i sa naivnošću, patnjom koja u stomak udara, ali čoveka jača, snaži, pročišćava.

Najpoželjniji beogradski Crnogorac, čiju bi impulsivnost i temperament, nije tajna, mnoge devojke da ukrote, za ljubav bi pristao da učini sve. Kakva retkost!

Andrija Milošević je princ nad prinčevima. Iz njega bukti živa vatra, smeje se očima. Ne crni, ne mrči. Strastven, a romantičan. Uzbudljiv kada priča, neodoljiv kada ćuti. Vredna kombinacija. Vulkanski tip, kao gorostasne crnogorske planine.

 Koliko god ga izjednačavali sa lakoćom smeha, on je dalek od svake pomisli na površnost. Izgradio se u osobu koja, bez ikakve odstupnice, sebe uvek daje do kraja.

Iznutra kreirana spoljašnost

 Njegoševski rečit, junački hrabar, već dugo je želja, i tiha patnja, mnogih dama. Ono što njega hoće da "dirne" jeste vaspitana, kulturna, pametna i inteligentna osoba.

– Ako je kvalitetna iznutra, to kreira i njenu spoljašnju pojavu. Dopadaju mi se prefinjene, sofisticirane, fine devojke. Vulgarnost me odbija. Volim da posmatram ljude, pa i žene. Način na koji se ponašaju, sede, gestikuliraju. Taj govor tela mi je bitan signal. Na kraju, sve se svodi na to da ona bude dobar i pošten čovek. Neko ko je odgovoran, ko poštuje druge ljude, druge profesije. Ima pozitivnu energiju i u stanju je da animira ljude, da ih vezuje za sebe. Oslobođena svih maski, koja nema razloga za strah. Istina je, da se u svakoj situaciji one brže prilagođavaju od muškaraca. Po svom karakteru, DNK kodu koji nose, neuporedivo su mentalno jače, snažnije. Možda je zato fokus muške pažnje već vekovima usmeren ka njima. To ženama daje prednost. Njihova suštinska moć, zapravo, leži u njihovom postojanju – primećuje glumac smatrajući kako je pozicija muškaraca sa ovih prostora dodatno opterećena još jednom činjenicom.

– Mi živimo na Balkanu. Kvalitet, ovde, često nije merilo uspeha. Ako si znalac, profesionalac, to ne znači da ćeš postići uspeh. A, kako prići ženi, ako nemaš čime? Ako nemaš nikakvu moć? Onda moraš imati nešto drugo. Talenat za osvajanje. To je neretko, opasno minirano polje na kome se kod muškaraca rađaju kompleksi. S druge strane, izgleda da smo sami najveći krivci. Prihvatili smo nametnuti model razmišljanja koji se zasniva na maksimi – "ko se snašao snašao, ko nije njegova stvar". Zapravo, živimo u doba savremenog neufeudalizma. Što znači da šest miliona radi za dvesta, trista ljudi u političkim partijama. Za grofove od ove ili one stranke. Sve to ne može da ostane bez refleksije, bez dubokih ožiljaka u odnosima među polovima. Nužne su promene, zreli smo za novu revoluciju. Kod muškaraca nedostaje bunt da se izvuku iz ovog kaveza. Jer, ako je pojedinac sobom nezadovoljan, kako on može da voli drugoga. Kako očekivati od raspolućene osobe da zasnuje familiju? Kako? – znatiželjan je umetnik.

Istog dana, u istom minutu

 Za njega uloga majke je prirodna datost i to bi trebalo da se poštuje. I sam dolazi iz sredine gde je institut porodice, iako načet, još uvek značajan.

– Porodica je jako važna, ona je vezivno tkivo. Za mene je to svetinja. Ali, savremena žena mora da ima i svoju karijeru. Ona se pita – "za šta sam ja stvorena". Nisam stekao utisak da su to dve stvari koje su nepomirljive. Oštar sam protivnik shvatanja po kome u braku prestaje sve. To nije priroda stvari, nego predrasude. Ljudima je tako lakše. Jer, treba imati snage za familiju, posvetiti se deci, istovremeno ne zaboraviti prijatelje i obogaćivati svoju ljubav – pravi poređenje. Postoji li razlika između naših i devojaka razvijene evropske kulture?

– Smisao je da živimo tu gde živimo. Jedna je stvar ako je žena odrasla u Beogradu ili Parizu. Te dve žene mogu se roditi istoga dana, u istom minutu, ali one će biti dve potpuno različite osobe. Ta dva različita mesta, kosmosa, određuju njihov ženski habitus – zapaža naš sagovornik. Andrija Milošević pripada krugu mlađih glumaca koji budno posmatra i razumeva promene u društvu. Saglasan je sa iskrivljenim efektom "narcis-društva". U takvim uslovima ne mogu svi da se snađu i ne čudi nekritičko, visoko mišljenje koje se neguje.

 – Ovde se već dugo ne govori o pravim stvarima. Svi su zakazali, i umetnici, intelektualci, književnici, akademici. Neprestano se delimo. Ne više između polova, nego na stranke, televizije, novine. Tragično je što niko nema prosvećenu ideju, jasnu viziju u kom pravcu idu međuljudski odnosi. Mnogo je teško. Mnogo je neobrazovanih ljudi koji kreiraju javno mnjenje. Po mom mišljenju, bilo bi dobro kad bi svi fakulteti bili obavezni i besplatni. Mi imamo obrnutu stvar. Hoćemo da postavljamo evropske, teško dohvatljive standarde u neobrazovanom narodu. Hoćemo to na brzinu. A, kad se tako radi onda imamo sve, osim jednog. Osim života. Osim ljubavi, mašte i kreacije bez kojih se ne može –  konstatuje Andrija Milošević.